Koliko je koštao Golden Gate?

Da krenem prvo od živopisne reči "tvorizanje" sa kojom sam se tek nedavno susrela i čija se semantika uglavnom odnosi na otvaranje i zatvaranje vrata, kao u: "Šta tvorizaš non-stop, praviš promaju", ali toliko mi se svidela da ću biti slobodna da je u buduće koristim i u drugim kontekstima. Kao, na primer "Svečano tvorizanje autoputa Novi Sad-Subotica" (otvori ga, zatvori, otpočni radove, prekini radove i sl.)

Možda zvuči čudno, ali to tvorizanje puteva i mostova je u meni prozvelo strah od istih. Čak i od ovog novog, velelepnog mosta na Adi u Beogradu, koji osim što spaja dve obale, spaja i ljude, životinje, biljke, narode i narodnosti. Da, strah od ovog arhitektonsko-građevinskog giganta, budućeg simbola Beograda i Srbije, zvezde emisije Build it Bigger na Diskaveri kanalu. 

Iako je taj moj strah realno i suštinski neosnovan, kada prelazim bilo koji most, oblije me hladan znoj, drhtim, gledam ispred sebe u jednu tačku i čekam da me točkovi, ili noge bezbedno dovedu do druge obale. U slučaju prelaska mosta Gazela, dodajem i osećaj neizvesnosti, da li ću ga uopšte preći na vreme da stignem gde god da sam naumila i da li ću na pola puta morati da pribegnem alternativnim metodama pražnjenja bešike.Da ne pričam da, do konačnog završetka ove "revitalizacije", postoji realna opasnost da razvijem fobiju od vertikalne saobraćajne signalizacije . Primetila sam da se taj izraz revitalizacija toliko izrabljuje, da je postao ponos svakog oratora, kada su u pitanju sve vrste građevinskih projekata, skoro kao "zamajac", u domenu ekonomskog razvoja i prospariteta naše države. Pitam se kako nikome nije palo na pamet da krpljenje rupa na putevima, nazove osvežavanje. Ove naše puteve osvežavaju u nedogled. Prosto ne znam koji je bolje osvežen, ovaj koji u Srbiji zovemo autoput i ponosno ga naplaćujemo, ili oni zaobilazni, kojima su me u poslednjih godinu dana, u fijaker stilu, sproveli kroz mnogobrojna vojvođanska sela. Neka, baš lepo, kad to sve završe, jezdiću kroz ravnicu, kao pesma Zvonka Bogdana.

Prošle godine me je tvorizanje mosta kod Beške koštalo mnogo živaca, znoja i potencijalnog oduzimanja vozačke dozvole, ali kako se trudim da u svakom negativnom iskustvu pronađem tračak pozitivnog, moram da zaključim da bez tog tvorizanja nikada ne bih bila prinuđena da vozim 10 km zaustavnom trakom u suprotnom pravcu na autoputu. Hvala tvorizaocima na adranalinskoj injekciji i neobičnom iskustvu.

Elem, tvorizaju li tvorizaju, puteve, ulice, mostove, samo nešto kuckaju i prekucavaju, presvlače i zavaruju. Svi gledaju da se nekako ogrebu za par minuta promocije, da stave šlem, prošetaju i rukuju se sa radnicima. Baš je sve to slatko i lepo.

I što se mi sad bunimo: To su naše pare. Most na Adi je koštao toliko i toliko, previše. Ko je i koliko "naših" para stavio u džep? Zašto nisu uložili u obnavljanje, izgradnju, revitalizaciju fabrika u centralnoj i južnoj Srbiji? E baš me zabole za gužve i probleme i to što će novi most da rastereti saobraćaj u Beogradu, u Beogradu, sve u Beogradu. E da, i most grade Nemci i Austrijanci, kao da mi nemamo know-how i iskustvo u gradnji mostova. Koliko smo ih izgradili po nesvrstanim zemljama. Bla, bla, truć.

Što smo se nagradili nasvrstanim, nagradili smo se. Teško da ćemo skoro. Propale su velike građevinske firme i njihova mehanizacija. Stručnjaci su rasuti po belom svetu i po ovim firmama koje su se drznule da u našoj zemlji grade i rade i uzimaju pare. Koja naša građevinska firma bi mogla da prihvati izvođenje radova na izgradnji mosta na Adi, osim ako nije u pitanju pešački viseći most kao iz filma Lov na zeleni dijamant?

Priznajmo sebi da smo divan nebeski narod kome mostovi ne trebaju, naročito ne ovi koji su izgrađeni, spojeni i kojima su se već prošetali predsednici, gradonačelnici, ministri, prestolonaslednici i običan narod. Ne trebaju nam ovi sa izgledima da će biti završeni, lepi, funkcionalni i neobični. Ne trebaju nam ovi, po mnogo čemu jedinstveni, koji bespotrebno pretenduju da budu simbol grada i koji se vrte na Diskaveriju dajući besplatnu marketinšku podršku našoj zemlji.

Mi smo narod koji šeta po oblacima, po oblacima osornosti i omalovažavanja, zavisti, bune, otpora i sveznalaštva. Da nema ovog groznog mosta, trna u oku svakog poštenog građanina koji puni budžet da bi se "oni" bahatili, našli bismo mi već nekog komšiju koji je posadio šimšir i mirisno cveće na našem delu dvorišta i ono stablo jabuke koje bezobrazno zasipa našu stranu velikim zrelim plodovima, da se na njemu iskalimo.

A koliko je koštao i čemu služi Golden Gate, ili možda postoji neko ko nikada nije čuo za taj most? 

Ja bih skromno predložila, a u cilju što bolje promocije i afirmacije naše zemlje, da se ovaj naš most nazove Most Novaka Đokovića. Ako ništa, da bar mogu nekada, kada ga budem prelazila, a neko me nazove telefonom, da mu kažem: "Ne znam kad stižem, evo me na Novaku Đokoviću".

Drži vodu dok majstori odu

Ne znam da li je ikada u moj stan ušao neki majstor, a da mi nije odsvirao Flamenco Diablo od Yngwie-a Malmsteen-a, ali po živcima.

Kad god mi dođe stolar, nakon njega moram da angažujem i električara, pa vodoinstalatera, a pošto vodoinstalater ne štema zid, ne betonira, ne menja pločice, onda zovem keramičara, pa molera i na kraju psihijatra, jer čak ni alkohol ne ublažava tegobe izazvane ovolikom količinom stresa.

Imam osećaj da je onaj češki crtani film „A je to“ napravljen prema liku i delu ovih mojih majstora, samo se ovi moji ne zovu Pat i Mat, ali neću ni kažem kako se zovu, da ih ne zapazi Želimir Žilnik i angažuje za svoj najnoviji film „Kako smo karali vodovodnu cev“. 

                                     

Dođu da stave nekoliko polica, ali kod bušenja prve rupe pogode struju, kod druge vodovodnu cev, kod treće cev od grejanja. Još samo kanalizacionu cev nisu pronašli, pu pu pu, da zlo ne čuje, jer bi ih ugradila u pregradni zid sa sve bušilicama „up their asses“.

Kažu, uzmeš onu spravicu, prisloniš je uz zid i ona pišti, ako na tom mestu postoji žica od struje. Pišti, pišti, ali gde god je prisloniš.

Kao da živim u trafostanici, a ne u stanu. Baš u mom zidu srećno i isprepletano žive raznorazne cevi, žice i kablovi i čekaju bušilicu k’o ozebli sunce.

Tako sam danas umesto divne vešalice u predsoblju, dobila isprskane zidove, izlupan zid (što znači da ću opet morati da zovem molere i kupim šest gajbi piva), probušenu cev od grejanja i propala tri dana, koja bih inače provela meditirajući.

Onako uzgred, u međuvremenu sam izreku „drži vodu dok majstori odu“ preinačila u „držim pivo dok majstori odu“.  

Ovi došli jutros probušili sve što se probušiti može, otišli i naravno nisu uradili ono zbog čega su došli. Sad majstor za cevi, što me uopšte nije iznenadilo, ne može da dođe pre večeras, a i ako dođe, ne zna se kada će da završi, jer verovatno baš nije doneo takvu cev, pa će morati da se vrati po nju i baš možda takve nema ni kod kuće, pa će morati da je kupi, a ni jedna radnja ne radi subotom uveče, ups, sutra je nedelja, znači tek u ponedeljak, ali ja radim do 4...itd. Da ne pričam kako ću morati sve da čistim, ribam, perem tepihe i isprskane cipele koje nemaju gde da se pohrane, jer ono u čemu treba da stoje, tek treba da se ugradi.

Pre nekoliko godina moj muž je probušio cev od bojlera bušeći dve rupe za držač za varjače. Ah ta IKEA, što pravi te bespotrebne gluposti bez kojih bivstvovanje u kihinji nema smisao, a ja čak vrlo retko i kuvam. „Šta mi ti tu bušiš, pojma nemaš, sve si upropastio, to bi i moja pokojna baba montirala...“. Toga dana sam se zaklela da i za kačenje osveživača („mama ima novi trik“) u kupatilu, zovem majstora. U kakvoj sam zabludi bila. Ovim putem se javno izvinjavam mom supružniku, zbog sumnje u njegovu stručnost i eventualne krivice koju je osećao nakon ovog nemilog događaja.

Dobra stvar u svemu ovome je što sam naučila gde se nalazi koji ventil, kao i čime se zavrće, tako da u budućim kriznim momentima mogu da reagujem brzo i efikasno i troškove saniranja svojih i komšijskih zidova, svedem na minimum.   

A da ja jednostavno odem u tri lepe i zaboravim na unutrašnju dekoraciju stana i počnem samu sebe da dekorišem iznutra, rakijom.

Rekoše mi, ja sam kriva, baš tu hoću da okačim nešto, baš u predsoblju hoću da imam cipelarnik, e zaista, kako mi samo na pamet padnu takve sulude ideje. Vešalica za kapute i cipelarnik u predsoblju? To samo moj prljavi um može da smisli.

Nego, treba li nekome dobar majstor?

Svi putevi vode na EXIT

Nekom četiri dana pozitivnog ludila i period kada potroši rekordno mnogo para i isto toliko piva, znoja i dobre energije, a nekom, vreme kada zaradi sve te pare i nekažnjeno pljuje i psuje po „smrdljivim strancima, narkomanima, pederima“ i svima nama koji obeleženi narukvicama i podočnjacima bauljamo po gradu i čekamo u redovima za piće, ulaz na Štrand, wc i taksi.

Mogla bih da pričam o organizaciji, programskoj šemi, dobrom i lošem izboru pesama pojedinih izvođača, dobrom i lošem ozvučenju, tonu, rifovima, solažama, glasovima, muzičkim osveženjima, iznenađenjima i otkrićima, ali ipak ću o onim sporednim stvarima koje Egzit znače.

Ako zamislimo da se život odvija u jednom velikom autobusu u kome se vozači, bog i đavo, smenjuju u nepravilnim intervalima, prethodna četiri dana moj autobus se zaustavio na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ej majstore, ima Izlaz!

S obzirom da sam preambiciozno odlučila da prvi put ne uzmem godišnji odmor, već u petak sam se gorko pokajala i shvatila da bi u ponedeljak moj učinak na poslu bio jednak nuli, te sam odlučila da uzmem slobodan dan i potpuno se posvetim krevetu i frižideru.

Tim potezom su se stekli svi uslovi da neometano uživam u festivalskim danima i ignorišem ljude koji mi svake godine postavljaju isti niz nepotrebnih pitanja: Pa kako izdržavaš? Da li prespavaš ceo dan? Jesu li svi tamo pijani i drogirani?

Među ljudima koje poznajem, malo je onih koji nikada nisu bili na Egzitu, ali njihovi razlozi su mnogobrojni. Počevši od onog „nemam para“, koji, recimo razumem, preko „ne slušam ja tu muziku“, koji ne razumem (koju muziku? zastupljeno je sve osim narodnjaka i opere), do „ne mogu ja da podnesem gužvu i buku“ što bih razumela ukoliko bi to izjavio moj sedamdestogodišnji otac koji pati od hipertenzije i povišenog šećera u krvi.

Ne znam kako jednu zdravu osobu ne zanima da bar jedno veče prošeta, bude deo mase, vidi i čuje drugačije ljude, stvari, pojave i atmosferu. Bar jedan dan za sve ove godine. Da se, da zlo ne čuje, u mom gradu godinama uspešno održava Svebalkansko Mega Poselo u koprodukciji TV „Duga“ i TV „Pink“, koje privlači posetioce iz dijaspore i Ex-YU čuka, ja bih se bar jednom prošetala, ako ništa, da se dobro zabavim smejući se ljudskoj gluposti i neukusu.

U odnosu na prethodne godine, primetila sam nekoliko novih momenata, od kojih mi se najviše dopada činjenica da su policajke na ulazu bacale samo letimičan pogled na sadržaj moje torbe i za razliku od proteklih godina, nisu mi ispipavali grudi i međunožje, vadile cigarete iz kutije i skidale kačket da se uvere da nisam sakrila neku nedozvoljenu supstancu, ili nedajbože pištolj koji bih upotrebila za teatralno samoubistvo na koncertu omiljenog mi benda.  Kad smo već kod policajki, zaista mi je žao što okom fotoaparata nisam zabeležila scenu gde tri začuđujući zgodne „specijalke“ sede na zidiću i opušteno posmatraju masu kako se penje prema centru zbivanja. Palo mi je na pamet da ih slikam, ali nisam htela da se postanem akter scenarija privođenja punoletne egzitašice zbog ometanja službenog lica na dužnosti. Meni je ovo sad zazvučalo kao scenario za porno film, ali i vama bi, sigurna sam, da ste imali priliku da uživate u tom prizoru. Razumljivo je teško dočarati seksipil koji su emitovale, jer po gradu viđamo samo one saobraćajne policajke u krajnje neprivlačnim uniformama i sa erotski potpuno neispirišućom spoljašnošću.

Takođe sam primetila da je ove godine stasala neka nova generacija dvometraša i dvometrašica, koji bi slobodno mogli da gledaju koncert na main stage-u sa mesta gde su postavljeni oni prvi i najsmrdljiviji mobilni toaleti, ali ne, baš su se nekako celim tokom trajanja manifestacije, nalazili ispred mene. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da je upotreba moje malenkosti  kao orjentira za nalaženje u masi, ove godine potpuni promašaj.

A šta je tek sa invazijom promoterki koje dele besplatne medovače na plastičnom poslužavniku koji izgleda kao onaj na kome laboranti nose uzorke urina na analizu? Nisam je probala, ali s obzirom na temperaturne uslove i plastiku u kojoj ih služe, sigurna sam da su i sličnog ukusa.

Neke stvari su ostale iste i očigledno ne postoji mehanizam koji bi ih sprečio. U ovu kategoriju spadaju nezaobilazni Taksisti/Lešinari koji se dele na tri grupe: oni iz udruženja koji budže taksimetre, ili čak voze sa isključenim, a unapred dogovaraju fiksnu cenu za vožnju do željene destinacije; zatim oni „divljaci“ koji inače po gradu love malobrojne pridošlice koje još uvek ne znaju da se u Novom Sadu taksi vozilo lajlakše i najjeftinije dobija telefonom; i na kraju, ali ne najmanje bitni, ostali vlasnici četvorotočkaša koji na papir, nečitkim rukopisom, napišu Taxi i zalepe na šoferku, pa ako oderu samo jednog stranca, odvezu se kući zadovoljno trljajući ruke. Tu su i prodavci svega i svačega, koji doprinose šarenolikosti i rustikalnoj atmosferi ulica Petrovaradina i pojedinih najprometnijih delova grada, koji predstavljaju standardnu rutu egzitaša.

Moram da zaključim, da pored ovih novih i starih, dobrih i loših pojava, moje skromno iskustvo posećivanja ovakvih festivala, uključujući i britanski  Reading, gde sam bila slučajni očevidac operacije „bacanje pijanog mladića u logorsku vatru“, pokazuje da je Egzit jedan pitom i miroljubiv festival.

Ko ga još uvek nije probao, mogao bi da radi na stvaranju duhovnih i materijalnih uslova za to, do sledeće godine. O ukusima se svakako ne raspravlja, ali ovo je čorba koju bar jednom svi treba da okuse. Leči mentalni mamurluk. Provereno.

No, No, No

Primećujem da je već dva dana Amy Winehouse predmet sprdnje i glavna tema čaršijskih raspredanja, viceva, doskočica i ostalih humorističkih formi, ali i inspiracija za ozbiljne mini psiho studije i filozofska viđenja njenog života, rada i samog skandala na Kalemegdanu.

Niti sam neki fan dotične, niti sam joj rod, niti me nešto vuklo da odem na taj koncert, bez obzira što smatram da su njene glasovne mogućnosti izuzetne i da je retko talentovana pevačica, ali ipak me neka tugica uhvatila kada sam videla snimak na kome pada sa zidića u sedećem položaju i baljezga nešto, dok veseli orkestar u pozadini daje sve od sebe da se sa bine tom prilikom začuje bar neka milozvučna melodija.

Kad se svojevremeno pojavio onaj klip sa pijanim Rusom koji jedva stoji na nogama pod zabrinjavajućim uglom i uleće u kadar pet puta sa „blatnom maskom“, bilo mi je mnogo smešno, a ovo, ovo mi nekako nije smešno. Oni koji su se, bar u okvirima svojih afiniteta, kapaciteta i mogućnosti, nekada „razvalili“ toliko da je na skali od 1 do Amy (koja uzmimo da predstavlja 100) razvaljivanje dostiglo 50 podeok, znaju kako to izgleda i koliko smo sposobni u tom trenutku da budemo svoji, ili nekome zanimljivi. Zamislite samo da u tom stanju treba da zavežete pertlu, a ne da otpevate nekoliko pesama na trideset pet stepeni u nekom tamo gradu i zemlji za koju ste trezni možda nekada i čuli.

Žena ima ozbiljan problem i nije jedina javna ličnost koja ima ozbiljan problem. Evidentno je da nije jedna od onih netalentovanih koje, meni još uvek neobjašnjivom magijom, uspevaju da budu slušane i gledane i što je najgore, uspevaju da unovče taj svoj zamišljeni talenat i muzičko umeće. Ne mogu ni da je posmatram kao ekstravagantnu umetnicu, jednu od onih koje, kada bi izašle samo da prdnu na stejdžu, masa bi to shvatila kao ekscentričnu tvorevinu njihovog brilijantnog nadahnuća i dočekala ih sa ovacijama.

Ne znam kako bih se osećala da odem na koncert mog omiljenog benda, a da doživim da ne odsviraju ni jedan ton i ne otpevaju ni jednu pesmu. Ne mogu ni da zamislim, jer koncerti mojih omiljenih bendova su nešto što sanjam danima pre, nešto što uzburka sva moja čula za vreme i nešto što me ispunjava emocijama i lepim uspomenama danima, a nekada i godinama posle. Zato ne znam kako bih reagovala i doživela ovaj koncert Amy Winehouse da sam otišla tamo u očekivanju onoga što bi pravi koncert istinskom fanu trebao da pruži. Definitivno, danas u Srbiji ne zavidim fanovima Amy Winehouse, ali isto tako mislim da ne treba da se ljute na nju, kao što se ja nisam ljutila na Peperse kada sam po onoj kiši jedva izašla iz njive nadomak Inđije i kada sam do toplog doma putovala šest sati. Dobro, ova dva koncerta baš ne mogu da se porede, jer, ako ništa, ovaj u kukuruzima je bio savršeno odsviran i otpevan, a to što su organizatori običnoj raji ceo spektakl marketinški uobličili kao koncert RHCP, a ne festival na kome učestvuje više bendova, pa su ljudi očekivali mnogo dužu svirku prožetu pokojim pozdravom na smešnom srpskom jeziku ili komplimentom na račun lepote naše zemlje, hrane i devojaka.

Sve je stvar organizacije i u Amy-nom slučaju, kao i u mnogim drugim slučajevima kada je publika nezadovoljna.

Pravo pitanje je: Kako su joj dozvolili da uopšte izađe na stejdž i „održi“ koncert?

Verovatno je organizatorima već unapred bila komplikovana i neisplativa činjenica da pri otkazivanju svirke moraju da vrate pare od prodatih karata, pa su odlučili da  je poture kakvu-takvu. I vuk sit i ovce na broju. A ovaca u publici koliko voliš. Ko ih šiša, oni kupili kartu, Amy se pojavila i zapevala, došao Moby, osvetlao obraz, pare se zaboravile i danas se pljuje samo po Amy.

Pa nije baš lepo. Bilo kako bilo.

They’d better try to make her go to rehab (again) as soon as possible.