Sezonska rasprodaja

Došla sam do fenomenalnog saznanja i požurila da dopunim svoju New Year's Resolution sa još jednom stavkom:

Bacam se na najstrožu dijetu i svodim liniju na konfekcijski broj S.

Prema nekim istraživanjima ono što sebi najčešće postavljamo kao cilj pri ulasku u novu, neotpakovanu, svežu i mirisnu godinu, jeste da ćemo se maksimalno truditi da manje jedemo i pijemo, a više vežbamo. Prema ispitanicima iz te ankete, razlog zašto žele da smršaju uglavnom je usko vezan za jačanje samopouzdanja i seksualni život, odnosno poboljšanje istog. Moj razlog je sasvim drugačiji i strogo je finansijske prirode. Verovatno mi u ostvarivanju ovog cilja ne bi pomogao ni Jozef Mengele, jer bi mi i na osnovnoj prirodnoj građi (bez atačmenta u vidu masnih naslaga i viška kože na stomaku kao posledice devetomesečnog širenja) pozavideo svaki bacač koplja ili kladiva, ali vredi pokušati, jer se fenomenalno otkriće odnosi na činjenicu da se u vreme rasprodaja, danas konačno i u Srbiji za ekstremno male pare možete obući od glave do pete, ali samo ukoliko uspete da se uvučete u komade garderobe sa oznakom XXS, XS ili S. Ono malo dostupne M garderobe uglavnom predstavlja stvari koje ne bih obukla ni da su džabe. Ne znam da li se normalni brojevi rasprodaju pre rasprodaje ili ja uvek zakasnim na to prvo grabljenje, ali i ove godine sam ostala kratkih rukava i to u bukvalnom smislu. Naravno da kao večiti optimista, nisam odustala od pokušaja da uđem u neke gornje i donje delove garderobe manjeg konfekcijskog broja, ali svaki se završavao tako što sam iz kabine izlazila kao iz veš mašine posle programa 95° sa predpranjem, spremna za putovanje u poplavom zahvaćena područja.

S obzirom da smo u ekonomskoj krizi, a sa odvratnošću prihvatamo sugestije da jeftine, moderne i kvalitetne stvari možemo kupiti na Najlon pijaci ili nedajbože u Second Hand-u, horde, uglavnom ženske populacije za vreme rasprodaje svakodnevno pustoše prodavnice, kao namirisana, isfenirana Army of  Orcs u pohodu na Minas Tirith. 

U vreme sezonske rasprodaje izlozi su neprepoznatljivi, izlepljeni natpisima na različitim jezicima koji označavaju rasprodaju, garderoba izgužvana i razbacana, prodavačice nervozne, a sapatnici (takozvani šoping partneri), koji služe kao nosači garderobe kroz radnju i kasnije kesa kroz grad, pretovareni i nestrpljivi. Uglavnom je uloga nosača dodeljena muškarcu koji je u nekoj vrsti simbioze sa ženskom osobom koja je krenula u grad naoružana punim novčanikom, svojim ili njegovim. Prepoznaćete ga po tupom pogledu i sresti natovarenog vešalicama kako čeka ispred kabine i viri kroz brdo garderobe sa nestrpljenjem očekujući bilo kakav znak da je misija pronalaženja odogovarajućih odevnih predmeta završena.

Ne znam na kojim granama rastu ove muške jedinke, ali mi je drago da u životu kroz taj rajski vrt nisam koračala. Nekako su mi ti servilni podanici kraljica rasprodaje simbol bezmudog muškarca čijeg se prisustva u svim životnim segmentima gnušam.

To su isti oni muškarci koji sa posvećenošću slušaju ženske priče o praktičnosti njihove torbe i višestrukoj nameni pregrada i džepića na istoj, koji mobilni telefon drže u futrolici, insistiraju da se izujete pre nego što uđete u njihov automobil, ne piju ni kap alkohola, a vrhunac opuštenosti im je da se kad stignu kući presvuku u trenerku i zavale u fotelju.

Takve ni na rasprodaji ne bih kupila. 

Domindžić

Danas u Merkatoru se umalo zabih u obnaženu žensku figuru i to sa kolicima punim nepotrebnih stvari, jer sam se tamo uputila iz čiste dosade. Na sebi je imala odevni predmet koji može da stane u šaku, mali džepić u tašni, koji se opere za dva, a osuši za pet minuta. Savršeno praktičan, a beskrajno erotičan.

Poznat je po zajedničkom imenitelju domindžić, a predstavlja besramno kratku suknju ili šorc i svakodnevno je prisutan na ulicama grada, bez obzira na godišnje doba, rasnu i etničku pripadnost, seksualnu orjentaciju, stanje duha i tela ili bračno stanje.

Nose ga različiti tipovi ljudi, od tinejdžerki, preko samosvesnih matorki, do slobodoumnih predstavnika oba pola. Uglavnom se koristi za otkrivanje, ali vrlo često i za skrivanje fizičkih atributa, te ih tako ribe sa savršenim dupetima koje po nekom nepisanom pravilu imaju prilično upadljivu facijalnu anomaliju, maksimalno koriste znajući da pogledi uvek ostaju u toj visini.

Kad smo već kod skrivanja, pored domindžića, veoma značajan efekat prilikom maskiranja u vrhunsku ribu predstavlja i ekstenzivno izlaganje prirodnim i veštačkim sunčevim zracima, kao i puštanje šiški do visine nozdrva, stavljanje veštačkih trepavica, sočiva u boji, da ne zalazim u temu plastične hirurgije, jer Rambo Amadeus je sve savršeno objasnio u svojoj numeri Plastik fantastik.

Činjenica da domindžić nose i pripadnice lepšeg pola sa viškom kilograma govori u prilog tome da se žene generalno u njemu osećaju nadmoćno i seksipilno. Ako ništa, bar privlače poglede i mame uzdahe onih pravih muškaraca, mentalnih mesoždera, štalskih tipova, ruralnih egzibicionista, viljuškarista, bagerista i njima sličnih.

U zapadnijim delovima severne zemljine hemisfere uglavnom se ne obraća pažnja na to ko je, zašto i u kojoj prilici obukao domindžić i sasvim je prirodno da se neko sa polugolim dupetom tare o tebe u diskoteci, javnom prevozu ili dok stojiš u redu na kasi. 

U onim manje opuštenim društvenim sredinama oblačenje domindžića još uvek predstavlja rizik, osim ako niste estradna umetnica, pa isti predstavlja tradicionalnu nošnju za scenski nastup.

Domindžić igra i glavnu ulogu u omiljenoj mi urbanoj legendi iz naših krajeva koja je jednako komična  i pijanom i treznom društvu i smeju joj se i oni koji su nekada bili u sličnoj situaciji ili znaju nekog ko se u sličnoj našao, a i oni za koje pretpostavljam da se slažu sa poukom ove priče.

Radnja se odigrava u pasivnim krajevima, a glavni akteri iznose svoje utiske o incidentu koji se dogodio prethodne vrele letnje noći na crnogorskom primorju. Za stolom su dva muškarca srednjih godina i jedan mudri starac od nekih  sedamdesetak, od malo reči, a pun dragocenog životnog iskustva.

Nemili događaj se odigrao oko 10 časova, kada je nekoliko mladića odvuklo oskudno odevenu (čitaj: u domindžiću) devojku iz kafića, odvezlo je van grada, silovalo i ostavilo tu u nedođiji da sama nađe svoj put nazad u civilizaciju i nastavi da uživa u ostatku letovanja.

Nakon što je za stolom eminentne kafane čiji su stalni gosti, ispričao ovu priču, jedan od ove dvojice mlađih izneo je svoj utisak:

„E vidiš kak’o je vrijeme došlo, a mi ’oćemo od turizma da živimo“

„A čija je đevojka, jadni joj i otac i majka?“ skoro zabrinuto upita drugi.

Starac, uvlačeći dim kroz požutele brkove i gotovo ne pomerajući usne, mudro zaključi:

„A ko joj je kriv, što je činjela u kafić?“

Verovatno mnogima u ovoj priči ništa nije smešno, već naprotiv, tužno, ali devojku možemo posmatrati kao Šekspirovski tragični gubitak, a pažnju usmeriti na činjenicu da joj se ništa loše ne bi dogodilo da je lepo sedela kod kuće, a ne da je to isto „činjela u kafić“.

Ne znam ni šta je ova danas u domindžiću „činjela u merkator“, ali sam sigurna da su se iza nje na kasi mnogi preznojali i poželeli da ponekad svrati u njihov kafić.