Married to Rock

Iako se na ovoj nesrećnoj kablovskoj televiziji, koju plaćam samo zbog kanala Ultra i Cartoon Network (zarad mira u kući) veoma retko zadržim, jedne dokone nedeljne večeri nabasala sam na emisiju pod nazivom Married to Rock.

Prikazuje se na kanalu E, na kome sam do sada nailazila samo na raznorazne top liste najseksipilnijih glumaca, sportista, manekenki, pevačica, izveštaje o životima selebritija - gde i s kim su viđeni, gde su letovali/zimovali/ručali/večerali, čije kreacije su nosili na crvenom tepihu i urnebesne, melodramatične sage o totalnim transformacijama ljudskih "nakaza" u privlačne žene i muškarce, kojima se život menja iz korena, jer im promena izgleda (nove sise, dupe, struk, zubi, oči, uklanjanje viška malja i celulita) donosi sasvim nov život, pun samopouzdanja i ljubavi.

Serijal Married to Rock bavi se životima i nedaćama supruga velikih rok zvezda, a uključila sam se u momentu kada se izvesna Josie, u tom trenutku još uvek ne Stevens, nalazi u velikom problemu vezanom za organizaciju sopstvenog venčanja sa gitaristom Stivom Stivensom, koji uzgred danas, niti je Atomic, a još je manje Playboy.

A Josie, Josie kao da je upravo izašla iz gore pomenutog serijala, u kome se od obične next-door devojke pretvorila u ultra Jelena Karleuša look-alike: veštačke trepavice gustine ribaće četke, smouki ajz efekat (ne vidi se ni boja ni oblik očiju), besprekorno tonirana koža (nema ni jednu tačkicu, pegicu, mladežić, nedajbože mitiser i sl), pornićke cipele (primetila sam da su i kod nas vrlo IN), plava ekstremno duga kosa koja prekriva veći deo lica, silikoni-sifoni, manjak rebara i višak kolagena i botoksa.

U trenutku mog uključivanja, Josie je bila u žestokoj dilemi kakve haljine i nakit da obezbedi za svoje deveruše, koje su takođe supruge olinjalih nekadašnjih rok zvezda koje na zamaku karijere stavljaju svoj namontirani život na tacnu i služe ga pasioniranim ljubiteljima reality programa. Najveći problem je bio što je njena omiljena boja pink, a omiljeni lik Hello Kitty, te se strašno zabrinula kako će ostale devojke reagovati i da li će prihvatiti da se na venčanju obuku u te skaradne kreacije koje su proizvod njenog istančanog ukusa. Posle višesatne agonije, devojke koje su po prirodi meka srca i uvek spremne da pomognu i udovolje prohtevima svojih najbližih, pristale su da obuku slutty costumes i okite se ogrlicom „Zdravo Maco“ (kako su u nekom filmu preveli poznati brend) u obliku srca. Sve se završilo scenom masovnih zagrljaja i suza radosnica, kao uvertirom za savršeno venčanje iz snova.

U nastavku je kamera ispratila celu organizaciju vezanu za razvojni put venčanice, od pronalaženja odgovarajuće, preko načina na koji će Josie da je obuče i problema nastalog iz nemogućnosti penjanja na krov u venčanici zbog gabarita iste, do elegantnog rešenja tog problema i epohalne scene penjanja uz merdevine polugole buduće mlade i kadriranja dupeta veličine prosečnog zrna kafe. Inače, cela akcija sa penjanjem na krov izvedena je da bi se mlada na velikoj ljuljašci spustila među svatove u trenutku kada se čuju prvi tonovi Svadbenog marša Feliksa Mendelsona. Ta dirljiva scena je odigrana bez angažovanja kaskadera, a mlada se bezbedno spustila u naručje svog dragog uz ovacije, uzdahe divljenja i poneki zavidni pogled.

Svesna sam činjenice da kod nas takva emisija nikada ne bi mogla da se snimi, jer kao prvo, mi, na žalost nemamo prave rok zvezde i potpuno je jasno da supruga Bore Čorbe ne zadovoljava kriterijume vezane za izgled supruge rok stara koji produkcija nameće. Ali se zato nosim mišlju da ponudim Željku Mitroviću ingenioznu ideju za serijal Married to Folk, u kome bi radnja pratila živote muževa/žena folk zvezda, njihove nade, stremljenja, unutrašnje borbe, anksiozna ljubomorna stanja i pasivno i aktivno učestvovanje u dnevnim i noćnim aktivnostima svojih supružnika.

Bez obzira na činjenice da ovakav serijal ne nudi gledaocima priliku za uludo trošenje para na glasanje i postavljanje pitanja učesnicima i izostaje prenos emisije uživo, smatram da bi se ovakav projekat višestruko isplatio i učesnicima i producentima. Takođe, ne bi podrazumevao prikaz života u ekstremnim i nehigijenskim uslovima, što znači i kulturnije okruženje, gde se učesnici ne češkaju, ne podriguju, ne prde i ne smrde, ali se zato svađaju, plaču, vole i strepe.

To bi bio svojevrsni sublimat latinoameričke sapunice i realnog prikaza života prave folk zvezde, što bi koncept Reality Show-a kod nas podigao na viši nivo i na moju veliku radost uvukao u kuće i stanove još veći broj imbecila, a normalni građani bi mogli još slobodnije i lagodnije da se šetaju ulicama u vreme njegovog prikazivanja.

Svi srećni i zadovoljni i svima lepo.

PMS

Osećam se animalno, smejem se minimalno i probleme rašavam radikalno.

Nervozna sam kao pas, gladna kao vuk i debela kao slon. Grudi su mi kao izložbene bundeve, a glava kao bure kiselog kupusa. 

Mora da je PMS.

Mrzi me da ustanem, nervira me topot sopstvenih koraka, a ringtone na komšijinom mobilnom telefonu me neopisivo iritira jer zvuči kao glas Vesne Vukelić Vendi na LSD-u.

Prazan mi je izraz lica, prazan mi je frižider, a i prostorija puna ljudi u koju uđem, posle pet minuta mog nadrkanog monologa postane prazna. 

Definitivno je PMS.

I kao što se moja petogodišnja ćerka pita:

„A kako su ljudi heftali kad nije postojala heftalica?“, tako se i ja pitam:

„A na šta su se žene vadile i čime su opravdavale svoju nesnosnost, dok nije obnarodovano da sve te poremećaje fizičkog i emocionalnog stanja možemo pripisati PMS-u?“

Da li su šalteruše, poreske inspektorke, službenice na telefonskim centralama gradskih uprava, nekolicina „old school“ gospođa poslovnih žena i njima slične, konstantno u PMS-u?

Sa naučne tačke gledišta to je nemoguće, a ipak te žene su hladne i nadrndane, u komunikaciji se služe povišenim tonom, koriste malo reči od kojih je najzastupljenija rečca NE, a nikako ne upotrebljavaju reči izvolite, hvala, dobar dan (jer njima nije dobar, pa zašto bi ga nama poželele) i naročito ne do viđenja (jer se nadaju da nas nikada više neće videti).

Ne znam da li se radi o PMS-u i kod većine prodavačica, kasirki, trafikantkinja (mnogo mi se sviđa ova reč, ali nisam sigurna da bi je Milka Canić prihvatila).

Elem, nedavno sam ušla u prodavnicu mobilnih telefona...

„Dobar dan“

Devojka sedi u uglu, vodi s nekim razgovor preko mobilnog telefona i pilji u ekran računara. Sigurna sam da u tom trenutku ni jedno, ni drugo nije koristila u poslovne svrhe. Jedva čujno mi otpozdravlja, ne skrećući pogled i ne trudeći se da prekine razgovor.

„Izvinjavam se, mogu li da pogledam ove futrole?“

Inače, futrole su pod ključem u  staklenom ormariću. Ona ustaje i dalje ne gledajući u mom pravcu i ne prekidajući razgovor, otključava ormarić, daje mi jednu futrolu, vraća se na svoje mesto i nastavlja sa aktivnostima u kojima sam je nakratko omela.

„Izvinite, a mogu li ove druge da pogledam?“ ljubazno upitah.

„E čekaj malo došla mi NEKA“ kaže sagovorniku i poklapa slušalicu rukom.

„Pa sve su TI iste, samo su boje različite“ vrati telefon na uvo „Ma da da, evo još malo RADIM, pa se nađemo...“

„Doviđenja“

Ništa.

Nije me začudilo što nije otpozdravila, začudilo me što mi na izlazu nije rekla nešto kao „Ej zatvori ta vrata malo brže, ulazi ’ladan vazduh“.

Nakon toga uđem u prodavnicu odeće, da ne kažem butik, nije rasprodaja pa pomislih da je osoblje možda manje nervozno, a nije ni gužva, pa se naivno ponadah da ću možda moći štogod i da priupitam. Šetam tako unaokolo, gleduckam, pipkam materijale, a za mnom ide prodavačica i slaže garderobu, tačnije, pretvara normalno složenu garderobu u nešto što izgleda kao tekstilna kutija sa sve četiri ravne ivice.

Što sam ja dalje odmicala i više garderobe pregledala, to je ona postajala mračnija i ubrzanija, a ja uplašenija. Na kraju sam videla da je đavo odneo šalu, a nemam moć da ga zamolim da je vrati, te se pokupih i izleteh napolje.

Da sam bila u PMS-u mogla sam i jednoj i drugoj da objasnim par stvari, onako najneljubaznije moguće.

Sigurno bi me shvatile, žene smo.