Ako imam dovoljno benzina, neću nikada čekati na pumpi kada vidim da je red dugačak, nego ću da produžim do sledeće, trošeći uzaludno i ono malo što mi je ostalo, jer ako nečeg u životu nemam, to je strpljenje. Mene oduvek krasi ta divna osobina zvana nestrpljivost, koja se u najvećem broju slučajeva apsolutno ne odražava na ljude iz moje okoline i samim tim je gotovo neprimetna i ugrožava samo moju malenkost, ali koga je to briga.
Uputim se tako sa gorivom i mozgom na rezervi na benzinsku pumpu i sva sreća situacija je podnošljiva. Ništa srašno, ispred mene u redu na dva pumpna mesta četiri automobila, sve muškarci, znači sami će da sipaju, znači ići će brzo. E šipak! Ista situacija kao sa mojom procenom na kojoj ću kasi u supermarketu pre stići na red. Prosta logika, kao na primer, sredovečni muškarac sa malom korpom i deset artikala će brže proći nego gospođa u godinama sa kolicima punim pseće hrane različitih gramaža i ukusa, nikako nije primenljiva.
I tako, čekam na pumpi, prvi sipa, ode da plati, odveze se, drugi takođe. Treći stane ispred druge pumpe, ispred njega prazno mesto, nas pet čeka, ja odmah iza njega u neverici zagledam da slučajno prvi aparat nije pokvaren. Štalski tip muškarca, bez kose i stila, ali zato sa tri kilograma zlata oko vrata, izlazi iz automobila, pogledom traži nekoga da mu sipa gorivo i nešto dovikuje. Od momenta kada je izašao, bio uslužen, platio i odvezao se, prošla je čitava večnost, bar u mom svetu nestrpljivosti. Kada je napokon izašao iz vidokruga, krenem ja da se parkiram. Nisam ni ubacila u prvu brzinu, a zaposlenik benzinske pumpe je već počeo da mlatara rukama i da mi pokazuje da stanem na ono prazno mesto ispred, kako bi mogao još neko u isto vreme da bude uslužen. Zapitavši se u čemu je razlika između mene i prethodnog klijenta, osim u vaspitanju i koeficijentu inteligencije, otvorim prozor i priupitam mladića zašto "gospodina" nije tako ljubazno rasporedio. Nije mi odgovorio, ali naravno, razlog je to što njemu nije smeo ništa da kaže, a na mene bi još mogao i da podvikne, bar do trenutka dok ne izađem iz kola i prikažem mu se sa svih svojih 180 cm visine i u svoj svojoj nezanemarljivoj zapremini. Malo mi je žao što u sedećem položaju odajem utisak polupismene plavuše tinejdžerke, mada mi verovatno ni zastrašujući izgled Keti Bejts iz filma Mizeri ne bi pomogao, jer sam ipak samo žena, pa još u razdrndanom Puntu.
Dotični gospodin verovatno tako tretira i konobare u kafićima, vraćajući šest kafa dok ne dobije baš onu sa željenim ukusom i sopstvenu decu kod kuće da mu donose piće dok on zavaljen u fotelji gleda utakmicu, a u redu nije čekao još od kada su ga, kao malog, starija braća i momci iz kraja terali da im kupi cigarete i pivo.
To je onaj isti, koji vozeći se po gradu, iz trake za pravo skreće levo ili desno, obilazeći gomilu luzera koji su se drznuli da poštuju saobraćajna pravila i ubrzava kada vidi da neko ima nameru da se prestroji u njegovu traku. To je i onaj, koji ulazi preko reda kod lekara, nonšarlantno prolazeći pored poluživih bolesnika koji tu poslušno čekaju tek neka tri do četiri sata.
Važno je ipak, nas kulturne i poslušne maksimalno neljubazno upozoriti da treba da poštujemo red i da mislimo na druge, da predamo knjižice i sačekamo da nas prozovu, da uzmemo brojeve i ne pitamo ništa dok nam ne dozvole i da u redu stojimo striktno iza žute linije.
