Ekremizam: Termin koji označava pojavu sličnu onoj u anglističkoj kulturi poznatoj kao Dan mrmota, a predstavlja svakodnevnu rutinu „kuća-pos’o-kuća-pos’o“.
Antiekremizam: Socijalni pokret protiv Ekremizma i sveprisutnih ekremističkih pojava.
Antiekremisti: Borci protiv Ekremizma, koji kao oružje koriste isključivo nenasilne metode, a najčešće konstruktivno osmišljene vikende i godišnje odmore.
Van Gog, Rembrant, Ana Frank, Mata Hari, Dejvid Li Rot, sir, bicikl, vetrenjače, kanabis, seks: Holandija, do sada. Holandija od sada: simbol za dokazano jedan od najefikasnijih vidova borbe protiv Ekremizma.
Na Amstrerdamskom aerodromu Schiphol (ne znam da li se izgovara kao Šiphol ili Shiphol, jer ako sam i bila sigurna da se neka reč izgovara baš onako kako je logično, e baš nisam bila u pravu) susrela sam se sa prvom interesantnom pojavom na mom antiekremističkom putovanju.
Kao okoreli Roker (tako se i piše, a na holandskom inače znači pušač, baš zgodno) odmah nakon sletanja, užurbano sam se uputila ka izlazu da zapalim cigaretu. Mesto na kome je dozvoljeno pušenje oznaceno je kao Roken Zone, što sam odmah slobodnim prevodom pretvorila u Zona Rokanja. Interesantan stvar vezana za zonu rokanja je to da niko ne gasi cigaretu, već je to grupnjak opušaka koji se veselo dime, nabacani jedni preko drugih, a ne kao u zoni rokanja na mojoj terasi na poslu, koja više liči na groblje američkih vojnika poginulih u Vijetnamu.
S obzirom da mi se njihova semantika vezana za rokanje i rokere veoma dojmila, mašila sam se Google Translate-a gde ukucah na hrvatskom Zabranjeno pušenje (hrvatski prevod se na istom pokazao kao prcizniji u više navrata, te ga uglavnom koristim). Prevod te fraze na holandski jezik glasi, verovali ili ne, Elton John. I, verujte mi na reč, u Holandiji je Elton John zastupljen na svakom koraku, a bogami i pušenje.
Pušenje/Rokanje je u svim zatvorenim prostorima i prostorijama zabranjeno, čak i u kofi šopu, ali zato lepo uđeš u taj transparentni objekat, dobar dan-dobar dan, dajte mi toliko i toliko grama Purple Haze-a, izmere na licu mesta, mozes da pušis tu, ili kod kuce, ali cigarete ne smeš da izvadiš, jer je rokanje duvana strogo zabranjeno, a rokanje lakih droga dozvoljeno.
Eh, kako smo mi brže bolje požurili da uskladimo zakonsku regulativu sa zemljama EU i najvažnije je bilo da odmah donesemo novi zakon koji nam ne dozvoljava da pušimo tamo gde nam to pričinjava najveće zadovoljstvo, a nikako one druge lepe zakone, u čiju sam se doslednu primenu uverila tokom svog boravka u ovoj divnoj zemlji.
Iako mnogi tvrde da je zbog konzumiranja lakih droga holandska nacija opuštenija od bilo koje evropske, ja bih rekla da je nemoguće da je to razlog, jer prosto mi je nezamislivo da su baš svi uživaoci, a činjenica je da svi jesu potpuno usporeni kao da imaju najmanje šest života i nijednu jedinu obavezu. Sa tako „nemarnim“ odnosom prema sebi, sopstvenoj deci, frizuri i mušterijama u bilo kom uslužnom sektoru, zaista nisam imala priliku da se susretnem ni u jednoj zemlji koju sam posetila tokom ovog svog svesnog i perceptivnog dela života. Da je nekoga do sada ubila promaja, Holanđani bi sigurno izumrli još u prošlom veku, jer svi najnormalnije ujutro operu kosu i sednu na bicikl. Sasvim je moguće da nije zabeleženo da je nekom holanđaninu ikada prodat fen, osim ako ga ne koriste u druge svrhe.
Tokom mog boravka u Holandiji, imala sam priliku da vidim mnogo stvari koje, da ste me pre desetak dana pitali da li sam nekada uživo videla, ne bih mogla da vam odgovorim ono što mogu sada. Jesam. Između ostalog Rembrantov Čas anatomije, Vermerovu Devojku sa bisernom minđušom, sedamdesetak Pikasovih dela iz opusa „Pikaso u Parizu“, preko dvesta Van Gogovih slika, restauraciju slike uživo, polugolog maljavog muškarca na ulici (ne na plaži i temperatura vazduha nije 30 stepeni, već dva), sijaset žena sa pocepanim čarpama koje su verovatno tako i izašle iz kuće, a sigurno nemaju kao mi po dva para rezervnih u torbi, montažni parking za bicikle na dva sprata (veličine garaže u centru Novog Sada kod SNP-a), nekoliko stambenih zgrada/kuća stepena nakrivljenosti čuvenog tornja u Pizi i tako dalje.
Kao osvedočeni antiekremista potrudila sam se da proučim sve slojeve društva i pokušala da otkrijem koji bi posao u Holandiji odgovarao mom senzibilitetu i odagnao moju preuranjenu želju za penzionisanjem, koja je u Srbiji svakim danom sve jača i jača.
Nije mi dugo trebalo da otkrijem idealno zanimanje s obzirom da su ulice relativno čiste, jer iako su vrlo nemarni prema sebi, prema okolini se odnose sa velikom dozom poštovanja. Prelepo uređeni parkovi, čiste ulice i neobični arhitektonsko-građevinski poduhvati, jednostavno bude u tebi želju da po ceo dan šetaš i uživaš. Dakle, ono čime bi se u Holandiji bavila je definitivno tzv. bockanje. Znate oni čistači ulica koji koriste štapove sa šiljatim vrhom i bockaju papiriće i ostale otpatke koje bez dodirivanja pohranjuju u kese za đubre.
E to! Za početak, imala bih lepu uniformu i ne bih morala da se stresiram oko toga šta obući ujutro. Divno zanimanje. Nemam nikakav kontakt sa ljudima, ne zvoni mi telefon svakih tri do pet minuta, ne buljim u monitor osam sati, ne širim dupe na stolici, ne brojim pare, ne razmenjujem recepte i ne palamudim sa koleginicama o tome šta je čije dete pojelo, obuklo, ili naučilo, ili kako i zašto je odbilo da uradi nešto od navedenog. Ništa od toga.
Muzika u uši, mozak na pašu, blaženi osmeh na lice i bockam.
Holandijo, raju na zemlji!
