Married to Rock

Iako se na ovoj nesrećnoj kablovskoj televiziji, koju plaćam samo zbog kanala Ultra i Cartoon Network (zarad mira u kući) veoma retko zadržim, jedne dokone nedeljne večeri nabasala sam na emisiju pod nazivom Married to Rock.

Prikazuje se na kanalu E, na kome sam do sada nailazila samo na raznorazne top liste najseksipilnijih glumaca, sportista, manekenki, pevačica, izveštaje o životima selebritija - gde i s kim su viđeni, gde su letovali/zimovali/ručali/večerali, čije kreacije su nosili na crvenom tepihu i urnebesne, melodramatične sage o totalnim transformacijama ljudskih "nakaza" u privlačne žene i muškarce, kojima se život menja iz korena, jer im promena izgleda (nove sise, dupe, struk, zubi, oči, uklanjanje viška malja i celulita) donosi sasvim nov život, pun samopouzdanja i ljubavi.

Serijal Married to Rock bavi se životima i nedaćama supruga velikih rok zvezda, a uključila sam se u momentu kada se izvesna Josie, u tom trenutku još uvek ne Stevens, nalazi u velikom problemu vezanom za organizaciju sopstvenog venčanja sa gitaristom Stivom Stivensom, koji uzgred danas, niti je Atomic, a još je manje Playboy.

A Josie, Josie kao da je upravo izašla iz gore pomenutog serijala, u kome se od obične next-door devojke pretvorila u ultra Jelena Karleuša look-alike: veštačke trepavice gustine ribaće četke, smouki ajz efekat (ne vidi se ni boja ni oblik očiju), besprekorno tonirana koža (nema ni jednu tačkicu, pegicu, mladežić, nedajbože mitiser i sl), pornićke cipele (primetila sam da su i kod nas vrlo IN), plava ekstremno duga kosa koja prekriva veći deo lica, silikoni-sifoni, manjak rebara i višak kolagena i botoksa.

U trenutku mog uključivanja, Josie je bila u žestokoj dilemi kakve haljine i nakit da obezbedi za svoje deveruše, koje su takođe supruge olinjalih nekadašnjih rok zvezda koje na zamaku karijere stavljaju svoj namontirani život na tacnu i služe ga pasioniranim ljubiteljima reality programa. Najveći problem je bio što je njena omiljena boja pink, a omiljeni lik Hello Kitty, te se strašno zabrinula kako će ostale devojke reagovati i da li će prihvatiti da se na venčanju obuku u te skaradne kreacije koje su proizvod njenog istančanog ukusa. Posle višesatne agonije, devojke koje su po prirodi meka srca i uvek spremne da pomognu i udovolje prohtevima svojih najbližih, pristale su da obuku slutty costumes i okite se ogrlicom „Zdravo Maco“ (kako su u nekom filmu preveli poznati brend) u obliku srca. Sve se završilo scenom masovnih zagrljaja i suza radosnica, kao uvertirom za savršeno venčanje iz snova.

U nastavku je kamera ispratila celu organizaciju vezanu za razvojni put venčanice, od pronalaženja odgovarajuće, preko načina na koji će Josie da je obuče i problema nastalog iz nemogućnosti penjanja na krov u venčanici zbog gabarita iste, do elegantnog rešenja tog problema i epohalne scene penjanja uz merdevine polugole buduće mlade i kadriranja dupeta veličine prosečnog zrna kafe. Inače, cela akcija sa penjanjem na krov izvedena je da bi se mlada na velikoj ljuljašci spustila među svatove u trenutku kada se čuju prvi tonovi Svadbenog marša Feliksa Mendelsona. Ta dirljiva scena je odigrana bez angažovanja kaskadera, a mlada se bezbedno spustila u naručje svog dragog uz ovacije, uzdahe divljenja i poneki zavidni pogled.

Svesna sam činjenice da kod nas takva emisija nikada ne bi mogla da se snimi, jer kao prvo, mi, na žalost nemamo prave rok zvezde i potpuno je jasno da supruga Bore Čorbe ne zadovoljava kriterijume vezane za izgled supruge rok stara koji produkcija nameće. Ali se zato nosim mišlju da ponudim Željku Mitroviću ingenioznu ideju za serijal Married to Folk, u kome bi radnja pratila živote muževa/žena folk zvezda, njihove nade, stremljenja, unutrašnje borbe, anksiozna ljubomorna stanja i pasivno i aktivno učestvovanje u dnevnim i noćnim aktivnostima svojih supružnika.

Bez obzira na činjenice da ovakav serijal ne nudi gledaocima priliku za uludo trošenje para na glasanje i postavljanje pitanja učesnicima i izostaje prenos emisije uživo, smatram da bi se ovakav projekat višestruko isplatio i učesnicima i producentima. Takođe, ne bi podrazumevao prikaz života u ekstremnim i nehigijenskim uslovima, što znači i kulturnije okruženje, gde se učesnici ne češkaju, ne podriguju, ne prde i ne smrde, ali se zato svađaju, plaču, vole i strepe.

To bi bio svojevrsni sublimat latinoameričke sapunice i realnog prikaza života prave folk zvezde, što bi koncept Reality Show-a kod nas podigao na viši nivo i na moju veliku radost uvukao u kuće i stanove još veći broj imbecila, a normalni građani bi mogli još slobodnije i lagodnije da se šetaju ulicama u vreme njegovog prikazivanja.

Svi srećni i zadovoljni i svima lepo.

PMS

Osećam se animalno, smejem se minimalno i probleme rašavam radikalno.

Nervozna sam kao pas, gladna kao vuk i debela kao slon. Grudi su mi kao izložbene bundeve, a glava kao bure kiselog kupusa. 

Mora da je PMS.

Mrzi me da ustanem, nervira me topot sopstvenih koraka, a ringtone na komšijinom mobilnom telefonu me neopisivo iritira jer zvuči kao glas Vesne Vukelić Vendi na LSD-u.

Prazan mi je izraz lica, prazan mi je frižider, a i prostorija puna ljudi u koju uđem, posle pet minuta mog nadrkanog monologa postane prazna. 

Definitivno je PMS.

I kao što se moja petogodišnja ćerka pita:

„A kako su ljudi heftali kad nije postojala heftalica?“, tako se i ja pitam:

„A na šta su se žene vadile i čime su opravdavale svoju nesnosnost, dok nije obnarodovano da sve te poremećaje fizičkog i emocionalnog stanja možemo pripisati PMS-u?“

Da li su šalteruše, poreske inspektorke, službenice na telefonskim centralama gradskih uprava, nekolicina „old school“ gospođa poslovnih žena i njima slične, konstantno u PMS-u?

Sa naučne tačke gledišta to je nemoguće, a ipak te žene su hladne i nadrndane, u komunikaciji se služe povišenim tonom, koriste malo reči od kojih je najzastupljenija rečca NE, a nikako ne upotrebljavaju reči izvolite, hvala, dobar dan (jer njima nije dobar, pa zašto bi ga nama poželele) i naročito ne do viđenja (jer se nadaju da nas nikada više neće videti).

Ne znam da li se radi o PMS-u i kod većine prodavačica, kasirki, trafikantkinja (mnogo mi se sviđa ova reč, ali nisam sigurna da bi je Milka Canić prihvatila).

Elem, nedavno sam ušla u prodavnicu mobilnih telefona...

„Dobar dan“

Devojka sedi u uglu, vodi s nekim razgovor preko mobilnog telefona i pilji u ekran računara. Sigurna sam da u tom trenutku ni jedno, ni drugo nije koristila u poslovne svrhe. Jedva čujno mi otpozdravlja, ne skrećući pogled i ne trudeći se da prekine razgovor.

„Izvinjavam se, mogu li da pogledam ove futrole?“

Inače, futrole su pod ključem u  staklenom ormariću. Ona ustaje i dalje ne gledajući u mom pravcu i ne prekidajući razgovor, otključava ormarić, daje mi jednu futrolu, vraća se na svoje mesto i nastavlja sa aktivnostima u kojima sam je nakratko omela.

„Izvinite, a mogu li ove druge da pogledam?“ ljubazno upitah.

„E čekaj malo došla mi NEKA“ kaže sagovorniku i poklapa slušalicu rukom.

„Pa sve su TI iste, samo su boje različite“ vrati telefon na uvo „Ma da da, evo još malo RADIM, pa se nađemo...“

„Doviđenja“

Ništa.

Nije me začudilo što nije otpozdravila, začudilo me što mi na izlazu nije rekla nešto kao „Ej zatvori ta vrata malo brže, ulazi ’ladan vazduh“.

Nakon toga uđem u prodavnicu odeće, da ne kažem butik, nije rasprodaja pa pomislih da je osoblje možda manje nervozno, a nije ni gužva, pa se naivno ponadah da ću možda moći štogod i da priupitam. Šetam tako unaokolo, gleduckam, pipkam materijale, a za mnom ide prodavačica i slaže garderobu, tačnije, pretvara normalno složenu garderobu u nešto što izgleda kao tekstilna kutija sa sve četiri ravne ivice.

Što sam ja dalje odmicala i više garderobe pregledala, to je ona postajala mračnija i ubrzanija, a ja uplašenija. Na kraju sam videla da je đavo odneo šalu, a nemam moć da ga zamolim da je vrati, te se pokupih i izleteh napolje.

Da sam bila u PMS-u mogla sam i jednoj i drugoj da objasnim par stvari, onako najneljubaznije moguće.

Sigurno bi me shvatile, žene smo.  

 

Sezonska rasprodaja

Došla sam do fenomenalnog saznanja i požurila da dopunim svoju New Year's Resolution sa još jednom stavkom:

Bacam se na najstrožu dijetu i svodim liniju na konfekcijski broj S.

Prema nekim istraživanjima ono što sebi najčešće postavljamo kao cilj pri ulasku u novu, neotpakovanu, svežu i mirisnu godinu, jeste da ćemo se maksimalno truditi da manje jedemo i pijemo, a više vežbamo. Prema ispitanicima iz te ankete, razlog zašto žele da smršaju uglavnom je usko vezan za jačanje samopouzdanja i seksualni život, odnosno poboljšanje istog. Moj razlog je sasvim drugačiji i strogo je finansijske prirode. Verovatno mi u ostvarivanju ovog cilja ne bi pomogao ni Jozef Mengele, jer bi mi i na osnovnoj prirodnoj građi (bez atačmenta u vidu masnih naslaga i viška kože na stomaku kao posledice devetomesečnog širenja) pozavideo svaki bacač koplja ili kladiva, ali vredi pokušati, jer se fenomenalno otkriće odnosi na činjenicu da se u vreme rasprodaja, danas konačno i u Srbiji za ekstremno male pare možete obući od glave do pete, ali samo ukoliko uspete da se uvučete u komade garderobe sa oznakom XXS, XS ili S. Ono malo dostupne M garderobe uglavnom predstavlja stvari koje ne bih obukla ni da su džabe. Ne znam da li se normalni brojevi rasprodaju pre rasprodaje ili ja uvek zakasnim na to prvo grabljenje, ali i ove godine sam ostala kratkih rukava i to u bukvalnom smislu. Naravno da kao večiti optimista, nisam odustala od pokušaja da uđem u neke gornje i donje delove garderobe manjeg konfekcijskog broja, ali svaki se završavao tako što sam iz kabine izlazila kao iz veš mašine posle programa 95° sa predpranjem, spremna za putovanje u poplavom zahvaćena područja.

S obzirom da smo u ekonomskoj krizi, a sa odvratnošću prihvatamo sugestije da jeftine, moderne i kvalitetne stvari možemo kupiti na Najlon pijaci ili nedajbože u Second Hand-u, horde, uglavnom ženske populacije za vreme rasprodaje svakodnevno pustoše prodavnice, kao namirisana, isfenirana Army of  Orcs u pohodu na Minas Tirith. 

U vreme sezonske rasprodaje izlozi su neprepoznatljivi, izlepljeni natpisima na različitim jezicima koji označavaju rasprodaju, garderoba izgužvana i razbacana, prodavačice nervozne, a sapatnici (takozvani šoping partneri), koji služe kao nosači garderobe kroz radnju i kasnije kesa kroz grad, pretovareni i nestrpljivi. Uglavnom je uloga nosača dodeljena muškarcu koji je u nekoj vrsti simbioze sa ženskom osobom koja je krenula u grad naoružana punim novčanikom, svojim ili njegovim. Prepoznaćete ga po tupom pogledu i sresti natovarenog vešalicama kako čeka ispred kabine i viri kroz brdo garderobe sa nestrpljenjem očekujući bilo kakav znak da je misija pronalaženja odogovarajućih odevnih predmeta završena.

Ne znam na kojim granama rastu ove muške jedinke, ali mi je drago da u životu kroz taj rajski vrt nisam koračala. Nekako su mi ti servilni podanici kraljica rasprodaje simbol bezmudog muškarca čijeg se prisustva u svim životnim segmentima gnušam.

To su isti oni muškarci koji sa posvećenošću slušaju ženske priče o praktičnosti njihove torbe i višestrukoj nameni pregrada i džepića na istoj, koji mobilni telefon drže u futrolici, insistiraju da se izujete pre nego što uđete u njihov automobil, ne piju ni kap alkohola, a vrhunac opuštenosti im je da se kad stignu kući presvuku u trenerku i zavale u fotelju.

Takve ni na rasprodaji ne bih kupila. 

Domindžić

Danas u Merkatoru se umalo zabih u obnaženu žensku figuru i to sa kolicima punim nepotrebnih stvari, jer sam se tamo uputila iz čiste dosade. Na sebi je imala odevni predmet koji može da stane u šaku, mali džepić u tašni, koji se opere za dva, a osuši za pet minuta. Savršeno praktičan, a beskrajno erotičan.

Poznat je po zajedničkom imenitelju domindžić, a predstavlja besramno kratku suknju ili šorc i svakodnevno je prisutan na ulicama grada, bez obzira na godišnje doba, rasnu i etničku pripadnost, seksualnu orjentaciju, stanje duha i tela ili bračno stanje.

Nose ga različiti tipovi ljudi, od tinejdžerki, preko samosvesnih matorki, do slobodoumnih predstavnika oba pola. Uglavnom se koristi za otkrivanje, ali vrlo često i za skrivanje fizičkih atributa, te ih tako ribe sa savršenim dupetima koje po nekom nepisanom pravilu imaju prilično upadljivu facijalnu anomaliju, maksimalno koriste znajući da pogledi uvek ostaju u toj visini.

Kad smo već kod skrivanja, pored domindžića, veoma značajan efekat prilikom maskiranja u vrhunsku ribu predstavlja i ekstenzivno izlaganje prirodnim i veštačkim sunčevim zracima, kao i puštanje šiški do visine nozdrva, stavljanje veštačkih trepavica, sočiva u boji, da ne zalazim u temu plastične hirurgije, jer Rambo Amadeus je sve savršeno objasnio u svojoj numeri Plastik fantastik.

Činjenica da domindžić nose i pripadnice lepšeg pola sa viškom kilograma govori u prilog tome da se žene generalno u njemu osećaju nadmoćno i seksipilno. Ako ništa, bar privlače poglede i mame uzdahe onih pravih muškaraca, mentalnih mesoždera, štalskih tipova, ruralnih egzibicionista, viljuškarista, bagerista i njima sličnih.

U zapadnijim delovima severne zemljine hemisfere uglavnom se ne obraća pažnja na to ko je, zašto i u kojoj prilici obukao domindžić i sasvim je prirodno da se neko sa polugolim dupetom tare o tebe u diskoteci, javnom prevozu ili dok stojiš u redu na kasi. 

U onim manje opuštenim društvenim sredinama oblačenje domindžića još uvek predstavlja rizik, osim ako niste estradna umetnica, pa isti predstavlja tradicionalnu nošnju za scenski nastup.

Domindžić igra i glavnu ulogu u omiljenoj mi urbanoj legendi iz naših krajeva koja je jednako komična  i pijanom i treznom društvu i smeju joj se i oni koji su nekada bili u sličnoj situaciji ili znaju nekog ko se u sličnoj našao, a i oni za koje pretpostavljam da se slažu sa poukom ove priče.

Radnja se odigrava u pasivnim krajevima, a glavni akteri iznose svoje utiske o incidentu koji se dogodio prethodne vrele letnje noći na crnogorskom primorju. Za stolom su dva muškarca srednjih godina i jedan mudri starac od nekih  sedamdesetak, od malo reči, a pun dragocenog životnog iskustva.

Nemili događaj se odigrao oko 10 časova, kada je nekoliko mladića odvuklo oskudno odevenu (čitaj: u domindžiću) devojku iz kafića, odvezlo je van grada, silovalo i ostavilo tu u nedođiji da sama nađe svoj put nazad u civilizaciju i nastavi da uživa u ostatku letovanja.

Nakon što je za stolom eminentne kafane čiji su stalni gosti, ispričao ovu priču, jedan od ove dvojice mlađih izneo je svoj utisak:

„E vidiš kak’o je vrijeme došlo, a mi ’oćemo od turizma da živimo“

„A čija je đevojka, jadni joj i otac i majka?“ skoro zabrinuto upita drugi.

Starac, uvlačeći dim kroz požutele brkove i gotovo ne pomerajući usne, mudro zaključi:

„A ko joj je kriv, što je činjela u kafić?“

Verovatno mnogima u ovoj priči ništa nije smešno, već naprotiv, tužno, ali devojku možemo posmatrati kao Šekspirovski tragični gubitak, a pažnju usmeriti na činjenicu da joj se ništa loše ne bi dogodilo da je lepo sedela kod kuće, a ne da je to isto „činjela u kafić“.

Ne znam ni šta je ova danas u domindžiću „činjela u merkator“, ali sam sigurna da su se iza nje na kasi mnogi preznojali i poželeli da ponekad svrati u njihov kafić.