Moje dojke su OK, a tvoje?

            Svako jutro kad otvorim oči bacim pogled na sat, znate onaj stari budilnik što smo svi nekada imali, ali ovaj je mali, boje lila i još šljokičast. Činjenica da je odavno stao i po rečima nekoliko sajdžija ne može da se popravi, nije uticala da taj sat bacim ili odnesem na tavan među prašnjave uspomene. To je sat koji sam kao klinka nosila svuda sa sobom jer je bio neobičan i poseban, poklon drage i uvek nasmejane žene, mamine prijateljice, za koju je vreme zaista stalo pre dvadesetak godina, a ja je se setim svaki dan gledajući u nepomične kazaljke.

Ona je umrla od karcinoma dojke i to traumatično iskustvo mi je još kao devojčici usadilo svest o opakoj bolesti.

Evo već godinama se pipkam i ispipavam, što sama, što uz pomoć znalačkih muških ruku i nekako, uzdajući se u dobru genetiku, kao nepopravljivi optimista, nikada nisam uradila ultrazvučni pregled da bih se uverila da je zaista sve OK.              

Tako je to bilo do sada, ali ove godine, u mesecu borbe protiv raka dojke, telo mi je poslalo jasnu, nedvosmislenu poruku da prestanem prema njemu da se odnosim kao prema dobro podmazanoj mašini koju nakon dvadeset godina mogu da bacim u staro gvožđe i kupim sebi noviji model, ili s vremena na vreme zamenim pumpu, filter ili amortizere.

Ta poruka je stigla kao veliki, bolan i podsticajan šamar, jednog naizgled običnog radnog dana u kancelariji, kada sam izgubila svest izmučena dvonedeljnim nepreležanim gripom i svakodnevnim frustrirajućim sadržajima koje mi daruje moj posao.

Nedelja ležanja u krevetu, kljukanja lekovima, snimanja glave i krvnih sudova, udisanja tuđih iskašljanih i iskijanih telesnih tečnosti po čekaonicama, a naročito poruka o divnoj akciji koje su pokrenule moje drage blogerke, navela me da obavim i taj pregled. 

Definitivno živimo mnogo brže nego što je naše telo u stanju da nas isprati. Za svako zakazivanje i pregled moramo da uzmemo slobodan dan ili bolovanje koje je obično trn u oku, kako poslodavcu, tako i kolegama. Radno vreme je rastegljivo, živci su zategnuti, stres nas čeka na svakom koraku, ali i frizer, pedikir, manikir i sve ostale luksuzarije na koje trošimo svoje teško zarađene pare. Koliko para, toliko i muzike. E pa ja hoću pravu muziku, hoću rokenrol, a ne neku sevdalinku koju mi sviraju po domovima zdravlja. Platiš i gledaš nasmejana lica medicinskih sestara i dobro plaćenih doktora.

Protekla nedelja u državnim zdravstvenim ustanovama me je podsetila i zašto „bacam pare“ na privatne lekare. Tih 3000 dinara, koliko sam platila pregled, svaki drugi dan pojedem i popijem. Pregled nije skup u odnosu na momenat kada već bude kasno, a mi bi dali i 3 miliona da kupimo svoje zdravlje.

Već godinama vrlo rado i redovno odlazim kod ginekologa. Znam da ste pomislili da je moj ginekolog neki super dasa kome sa zadovoljstvom poveravam svoje međunožje, ali ne, moj ginekolog više liči na mesara ili tesara i ima prste kao ćevape i glas kao čobanin, ali je vrhunski stručnjak i čovek u čijim rukama se osećam opušteno i sigurno.

Moj ginekolog priča i smeje se i živ je čovek.

Na kraju krajeva, ako je i to što osećate privlačnost prema svom doktoru, razlog zašto ga posećujete i to je sasvim OK.

Važno je da taj pregled obavite. Mnogo važno i mnogo jednostavno. 

Čekala sam 5 minuta u mirisnoj čekaonici punoj treš časopisa u kojima sam čitala o tome ko je koga ostavio, ko ima, a ko nema celulit i informisala se o najnovijim tretmanima za mršavljenje i uvećavanje muških polnih organa.  Bez obzira što uglavnom nemam pojma ko su ti ljudi, uvek mi je prijatnije da buljim u sise neke fanki dži ženke, nego da slušam žalopoljke penzionera i priče o stavljanju katetera od isto tako nepoznatih sapatnika u zagušljivoj čekaonici.

Pregled traje petnaestak minuta i ne pitaju vas i ne rade vam ništa neprijatno ili bolno. Kad malo bolje razmislim, na tom stolu sam se osećala bolje nego na hiljadu drugih mesta na koje idem što moram i taj razgovor mi je bio prijatniji od hiljadu drugih razgovora koje vodim što moram.

Toliko hvalospeva o svojim grudima nisam čula ni od najupornijih udvarača. 

Kada sam izašla ordinacije dočekale su me vesele oči i najiskreniji zagrljaj moje ćerke. Smisao mog života.

Ponosna sam na svoje grudi i sebe.

A sad odoh malo da se igram sa njima. 

Jer moje dojke su OK, a tvoje?

Koliko je koštao Golden Gate?

Da krenem prvo od živopisne reči "tvorizanje" sa kojom sam se tek nedavno susrela i čija se semantika uglavnom odnosi na otvaranje i zatvaranje vrata, kao u: "Šta tvorizaš non-stop, praviš promaju", ali toliko mi se svidela da ću biti slobodna da je u buduće koristim i u drugim kontekstima. Kao, na primer "Svečano tvorizanje autoputa Novi Sad-Subotica" (otvori ga, zatvori, otpočni radove, prekini radove i sl.)

Možda zvuči čudno, ali to tvorizanje puteva i mostova je u meni prozvelo strah od istih. Čak i od ovog novog, velelepnog mosta na Adi u Beogradu, koji osim što spaja dve obale, spaja i ljude, životinje, biljke, narode i narodnosti. Da, strah od ovog arhitektonsko-građevinskog giganta, budućeg simbola Beograda i Srbije, zvezde emisije Build it Bigger na Diskaveri kanalu. 

Iako je taj moj strah realno i suštinski neosnovan, kada prelazim bilo koji most, oblije me hladan znoj, drhtim, gledam ispred sebe u jednu tačku i čekam da me točkovi, ili noge bezbedno dovedu do druge obale. U slučaju prelaska mosta Gazela, dodajem i osećaj neizvesnosti, da li ću ga uopšte preći na vreme da stignem gde god da sam naumila i da li ću na pola puta morati da pribegnem alternativnim metodama pražnjenja bešike.Da ne pričam da, do konačnog završetka ove "revitalizacije", postoji realna opasnost da razvijem fobiju od vertikalne saobraćajne signalizacije . Primetila sam da se taj izraz revitalizacija toliko izrabljuje, da je postao ponos svakog oratora, kada su u pitanju sve vrste građevinskih projekata, skoro kao "zamajac", u domenu ekonomskog razvoja i prospariteta naše države. Pitam se kako nikome nije palo na pamet da krpljenje rupa na putevima, nazove osvežavanje. Ove naše puteve osvežavaju u nedogled. Prosto ne znam koji je bolje osvežen, ovaj koji u Srbiji zovemo autoput i ponosno ga naplaćujemo, ili oni zaobilazni, kojima su me u poslednjih godinu dana, u fijaker stilu, sproveli kroz mnogobrojna vojvođanska sela. Neka, baš lepo, kad to sve završe, jezdiću kroz ravnicu, kao pesma Zvonka Bogdana.

Prošle godine me je tvorizanje mosta kod Beške koštalo mnogo živaca, znoja i potencijalnog oduzimanja vozačke dozvole, ali kako se trudim da u svakom negativnom iskustvu pronađem tračak pozitivnog, moram da zaključim da bez tog tvorizanja nikada ne bih bila prinuđena da vozim 10 km zaustavnom trakom u suprotnom pravcu na autoputu. Hvala tvorizaocima na adranalinskoj injekciji i neobičnom iskustvu.

Elem, tvorizaju li tvorizaju, puteve, ulice, mostove, samo nešto kuckaju i prekucavaju, presvlače i zavaruju. Svi gledaju da se nekako ogrebu za par minuta promocije, da stave šlem, prošetaju i rukuju se sa radnicima. Baš je sve to slatko i lepo.

I što se mi sad bunimo: To su naše pare. Most na Adi je koštao toliko i toliko, previše. Ko je i koliko "naših" para stavio u džep? Zašto nisu uložili u obnavljanje, izgradnju, revitalizaciju fabrika u centralnoj i južnoj Srbiji? E baš me zabole za gužve i probleme i to što će novi most da rastereti saobraćaj u Beogradu, u Beogradu, sve u Beogradu. E da, i most grade Nemci i Austrijanci, kao da mi nemamo know-how i iskustvo u gradnji mostova. Koliko smo ih izgradili po nesvrstanim zemljama. Bla, bla, truć.

Što smo se nagradili nasvrstanim, nagradili smo se. Teško da ćemo skoro. Propale su velike građevinske firme i njihova mehanizacija. Stručnjaci su rasuti po belom svetu i po ovim firmama koje su se drznule da u našoj zemlji grade i rade i uzimaju pare. Koja naša građevinska firma bi mogla da prihvati izvođenje radova na izgradnji mosta na Adi, osim ako nije u pitanju pešački viseći most kao iz filma Lov na zeleni dijamant?

Priznajmo sebi da smo divan nebeski narod kome mostovi ne trebaju, naročito ne ovi koji su izgrađeni, spojeni i kojima su se već prošetali predsednici, gradonačelnici, ministri, prestolonaslednici i običan narod. Ne trebaju nam ovi sa izgledima da će biti završeni, lepi, funkcionalni i neobični. Ne trebaju nam ovi, po mnogo čemu jedinstveni, koji bespotrebno pretenduju da budu simbol grada i koji se vrte na Diskaveriju dajući besplatnu marketinšku podršku našoj zemlji.

Mi smo narod koji šeta po oblacima, po oblacima osornosti i omalovažavanja, zavisti, bune, otpora i sveznalaštva. Da nema ovog groznog mosta, trna u oku svakog poštenog građanina koji puni budžet da bi se "oni" bahatili, našli bismo mi već nekog komšiju koji je posadio šimšir i mirisno cveće na našem delu dvorišta i ono stablo jabuke koje bezobrazno zasipa našu stranu velikim zrelim plodovima, da se na njemu iskalimo.

A koliko je koštao i čemu služi Golden Gate, ili možda postoji neko ko nikada nije čuo za taj most? 

Ja bih skromno predložila, a u cilju što bolje promocije i afirmacije naše zemlje, da se ovaj naš most nazove Most Novaka Đokovića. Ako ništa, da bar mogu nekada, kada ga budem prelazila, a neko me nazove telefonom, da mu kažem: "Ne znam kad stižem, evo me na Novaku Đokoviću".

Drži vodu dok majstori odu

Ne znam da li je ikada u moj stan ušao neki majstor, a da mi nije odsvirao Flamenco Diablo od Yngwie-a Malmsteen-a, ali po živcima.

Kad god mi dođe stolar, nakon njega moram da angažujem i električara, pa vodoinstalatera, a pošto vodoinstalater ne štema zid, ne betonira, ne menja pločice, onda zovem keramičara, pa molera i na kraju psihijatra, jer čak ni alkohol ne ublažava tegobe izazvane ovolikom količinom stresa.

Imam osećaj da je onaj češki crtani film „A je to“ napravljen prema liku i delu ovih mojih majstora, samo se ovi moji ne zovu Pat i Mat, ali neću ni kažem kako se zovu, da ih ne zapazi Želimir Žilnik i angažuje za svoj najnoviji film „Kako smo karali vodovodnu cev“. 

                                     

Dođu da stave nekoliko polica, ali kod bušenja prve rupe pogode struju, kod druge vodovodnu cev, kod treće cev od grejanja. Još samo kanalizacionu cev nisu pronašli, pu pu pu, da zlo ne čuje, jer bi ih ugradila u pregradni zid sa sve bušilicama „up their asses“.

Kažu, uzmeš onu spravicu, prisloniš je uz zid i ona pišti, ako na tom mestu postoji žica od struje. Pišti, pišti, ali gde god je prisloniš.

Kao da živim u trafostanici, a ne u stanu. Baš u mom zidu srećno i isprepletano žive raznorazne cevi, žice i kablovi i čekaju bušilicu k’o ozebli sunce.

Tako sam danas umesto divne vešalice u predsoblju, dobila isprskane zidove, izlupan zid (što znači da ću opet morati da zovem molere i kupim šest gajbi piva), probušenu cev od grejanja i propala tri dana, koja bih inače provela meditirajući.

Onako uzgred, u međuvremenu sam izreku „drži vodu dok majstori odu“ preinačila u „držim pivo dok majstori odu“.  

Ovi došli jutros probušili sve što se probušiti može, otišli i naravno nisu uradili ono zbog čega su došli. Sad majstor za cevi, što me uopšte nije iznenadilo, ne može da dođe pre večeras, a i ako dođe, ne zna se kada će da završi, jer verovatno baš nije doneo takvu cev, pa će morati da se vrati po nju i baš možda takve nema ni kod kuće, pa će morati da je kupi, a ni jedna radnja ne radi subotom uveče, ups, sutra je nedelja, znači tek u ponedeljak, ali ja radim do 4...itd. Da ne pričam kako ću morati sve da čistim, ribam, perem tepihe i isprskane cipele koje nemaju gde da se pohrane, jer ono u čemu treba da stoje, tek treba da se ugradi.

Pre nekoliko godina moj muž je probušio cev od bojlera bušeći dve rupe za držač za varjače. Ah ta IKEA, što pravi te bespotrebne gluposti bez kojih bivstvovanje u kihinji nema smisao, a ja čak vrlo retko i kuvam. „Šta mi ti tu bušiš, pojma nemaš, sve si upropastio, to bi i moja pokojna baba montirala...“. Toga dana sam se zaklela da i za kačenje osveživača („mama ima novi trik“) u kupatilu, zovem majstora. U kakvoj sam zabludi bila. Ovim putem se javno izvinjavam mom supružniku, zbog sumnje u njegovu stručnost i eventualne krivice koju je osećao nakon ovog nemilog događaja.

Dobra stvar u svemu ovome je što sam naučila gde se nalazi koji ventil, kao i čime se zavrće, tako da u budućim kriznim momentima mogu da reagujem brzo i efikasno i troškove saniranja svojih i komšijskih zidova, svedem na minimum.   

A da ja jednostavno odem u tri lepe i zaboravim na unutrašnju dekoraciju stana i počnem samu sebe da dekorišem iznutra, rakijom.

Rekoše mi, ja sam kriva, baš tu hoću da okačim nešto, baš u predsoblju hoću da imam cipelarnik, e zaista, kako mi samo na pamet padnu takve sulude ideje. Vešalica za kapute i cipelarnik u predsoblju? To samo moj prljavi um može da smisli.

Nego, treba li nekome dobar majstor?

Svi putevi vode na EXIT

Nekom četiri dana pozitivnog ludila i period kada potroši rekordno mnogo para i isto toliko piva, znoja i dobre energije, a nekom, vreme kada zaradi sve te pare i nekažnjeno pljuje i psuje po „smrdljivim strancima, narkomanima, pederima“ i svima nama koji obeleženi narukvicama i podočnjacima bauljamo po gradu i čekamo u redovima za piće, ulaz na Štrand, wc i taksi.

Mogla bih da pričam o organizaciji, programskoj šemi, dobrom i lošem izboru pesama pojedinih izvođača, dobrom i lošem ozvučenju, tonu, rifovima, solažama, glasovima, muzičkim osveženjima, iznenađenjima i otkrićima, ali ipak ću o onim sporednim stvarima koje Egzit znače.

Ako zamislimo da se život odvija u jednom velikom autobusu u kome se vozači, bog i đavo, smenjuju u nepravilnim intervalima, prethodna četiri dana moj autobus se zaustavio na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ej majstore, ima Izlaz!

S obzirom da sam preambiciozno odlučila da prvi put ne uzmem godišnji odmor, već u petak sam se gorko pokajala i shvatila da bi u ponedeljak moj učinak na poslu bio jednak nuli, te sam odlučila da uzmem slobodan dan i potpuno se posvetim krevetu i frižideru.

Tim potezom su se stekli svi uslovi da neometano uživam u festivalskim danima i ignorišem ljude koji mi svake godine postavljaju isti niz nepotrebnih pitanja: Pa kako izdržavaš? Da li prespavaš ceo dan? Jesu li svi tamo pijani i drogirani?

Među ljudima koje poznajem, malo je onih koji nikada nisu bili na Egzitu, ali njihovi razlozi su mnogobrojni. Počevši od onog „nemam para“, koji, recimo razumem, preko „ne slušam ja tu muziku“, koji ne razumem (koju muziku? zastupljeno je sve osim narodnjaka i opere), do „ne mogu ja da podnesem gužvu i buku“ što bih razumela ukoliko bi to izjavio moj sedamdestogodišnji otac koji pati od hipertenzije i povišenog šećera u krvi.

Ne znam kako jednu zdravu osobu ne zanima da bar jedno veče prošeta, bude deo mase, vidi i čuje drugačije ljude, stvari, pojave i atmosferu. Bar jedan dan za sve ove godine. Da se, da zlo ne čuje, u mom gradu godinama uspešno održava Svebalkansko Mega Poselo u koprodukciji TV „Duga“ i TV „Pink“, koje privlači posetioce iz dijaspore i Ex-YU čuka, ja bih se bar jednom prošetala, ako ništa, da se dobro zabavim smejući se ljudskoj gluposti i neukusu.

U odnosu na prethodne godine, primetila sam nekoliko novih momenata, od kojih mi se najviše dopada činjenica da su policajke na ulazu bacale samo letimičan pogled na sadržaj moje torbe i za razliku od proteklih godina, nisu mi ispipavali grudi i međunožje, vadile cigarete iz kutije i skidale kačket da se uvere da nisam sakrila neku nedozvoljenu supstancu, ili nedajbože pištolj koji bih upotrebila za teatralno samoubistvo na koncertu omiljenog mi benda.  Kad smo već kod policajki, zaista mi je žao što okom fotoaparata nisam zabeležila scenu gde tri začuđujući zgodne „specijalke“ sede na zidiću i opušteno posmatraju masu kako se penje prema centru zbivanja. Palo mi je na pamet da ih slikam, ali nisam htela da se postanem akter scenarija privođenja punoletne egzitašice zbog ometanja službenog lica na dužnosti. Meni je ovo sad zazvučalo kao scenario za porno film, ali i vama bi, sigurna sam, da ste imali priliku da uživate u tom prizoru. Razumljivo je teško dočarati seksipil koji su emitovale, jer po gradu viđamo samo one saobraćajne policajke u krajnje neprivlačnim uniformama i sa erotski potpuno neispirišućom spoljašnošću.

Takođe sam primetila da je ove godine stasala neka nova generacija dvometraša i dvometrašica, koji bi slobodno mogli da gledaju koncert na main stage-u sa mesta gde su postavljeni oni prvi i najsmrdljiviji mobilni toaleti, ali ne, baš su se nekako celim tokom trajanja manifestacije, nalazili ispred mene. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da je upotreba moje malenkosti  kao orjentira za nalaženje u masi, ove godine potpuni promašaj.

A šta je tek sa invazijom promoterki koje dele besplatne medovače na plastičnom poslužavniku koji izgleda kao onaj na kome laboranti nose uzorke urina na analizu? Nisam je probala, ali s obzirom na temperaturne uslove i plastiku u kojoj ih služe, sigurna sam da su i sličnog ukusa.

Neke stvari su ostale iste i očigledno ne postoji mehanizam koji bi ih sprečio. U ovu kategoriju spadaju nezaobilazni Taksisti/Lešinari koji se dele na tri grupe: oni iz udruženja koji budže taksimetre, ili čak voze sa isključenim, a unapred dogovaraju fiksnu cenu za vožnju do željene destinacije; zatim oni „divljaci“ koji inače po gradu love malobrojne pridošlice koje još uvek ne znaju da se u Novom Sadu taksi vozilo lajlakše i najjeftinije dobija telefonom; i na kraju, ali ne najmanje bitni, ostali vlasnici četvorotočkaša koji na papir, nečitkim rukopisom, napišu Taxi i zalepe na šoferku, pa ako oderu samo jednog stranca, odvezu se kući zadovoljno trljajući ruke. Tu su i prodavci svega i svačega, koji doprinose šarenolikosti i rustikalnoj atmosferi ulica Petrovaradina i pojedinih najprometnijih delova grada, koji predstavljaju standardnu rutu egzitaša.

Moram da zaključim, da pored ovih novih i starih, dobrih i loših pojava, moje skromno iskustvo posećivanja ovakvih festivala, uključujući i britanski  Reading, gde sam bila slučajni očevidac operacije „bacanje pijanog mladića u logorsku vatru“, pokazuje da je Egzit jedan pitom i miroljubiv festival.

Ko ga još uvek nije probao, mogao bi da radi na stvaranju duhovnih i materijalnih uslova za to, do sledeće godine. O ukusima se svakako ne raspravlja, ali ovo je čorba koju bar jednom svi treba da okuse. Leči mentalni mamurluk. Provereno.