Slalom ulicom Vojvode Stepe

Nije mi jasno zašto se još uvek, sa ovih svojih dovoljno godina, nisam preselila u Beograd. Gotovo sam sigurna da je Beograd moj astrološki blizanac, a i verovatno su mu se neptun i pluton negde pozitivno ukrstili sa mojom venerom i merkurom, pa se na njegovim ulicama družim sa đavolom, a nijedna tikva koju smo zajedno posadili još uvek mi se o glavu nije obila.

Putujući nadasve inspirativnom ulicom Vojvode Stepe u Beogradu, gde bi šetajući verovatno izgubila svih sedam života, razmišljam o gradovima i prevoznim sredstvima koja najbolje odgovaraju ritmu njihovih ulica. Ritam ulice Vojvode Stepe je neki ciganski beat box jungle stajl, uz pomoć koga elegantno, a opet silovito, izbegavaš tramvaje, agresivne pešake, parkirana dostavna, taksi i ostala vozila, a bogami i ona koja predstavljaju prevozno sredstvo, a liče na zadnji točak motocikla prikačen na kokošinjac. Na sve strane parangali sa udicama svih veličina, a ti ne znaš da li pre da gledaš u živopisna prikazanja raznih ljudskih kreatura ili da se čuvaš upada razjarenih pešaka koji izgledaju kao da duboko veruju da je pešački prelaz mesto na koje, ukoliko kročiš nogom, ista će ti otpasti.

Učestvovanje u igri „Ruski rulet ulice Vojvode Stepe“, je nužno i neizbežno ukoliko želite da kroz nju stignete na mesto na koje ste se vozeći svoj automobil toga dana uputili.  

Razmišljam kako bi mi koristilo da svako jutro na putu ka poslu, umesto dosadnim i predvidivim Subotičkim bulevarom u Novom Sadu, na posao dođem ulicom Vojvode Stepe. Da tako nabrijana (po ko zna koji put hvala braći Hrvatima na odgovarajućem izrazu) ujutro uletim u kancelariju, dok mi igla kojom mi je adrenalinska injekcija ubrizgana u krvotok još uvek viri iz vene, poslovni dan bi mi protekao savršeno. Oduvala bih sve one iz kategorije „kamioni avioni pun sam para, ali kad vaše usluge treba da platim i mišija rupa mi je prevelika“, kao i one „nemojte Vi koji se niste rodili ni za vreme Tita, mene da učite vašem, a ni mom poslu, jer ja sam metuzalem iz doba komunizma, koji je ušao u poslovne vode još dok je mala Mirjana Marković sanjala svoj san koji nam je kasnije svima doneo blagostanje“ .

Zaključila sam da ako želim u ovoj našoj sređenoj i uređenoj zemlji da preživim radni dan, prolazak kroz ulicu Vojvode Stepe mi je neophodan.

U mislima sam se vratila par godina unazad i konačno shvatila zašto nisam ostala u Engleskoj ili Nemačkoj, već sam se vratila i dala svoj skromni doprinos smanjenju procenta izliva mozgova iz zemlje nam Srbije. Svojevremeno sam ceo Dizeldorf, poznat po sintagmi, „Gde god pođeš – bicklom stigneš“ i to bezbedno, istražila vozeći to višestruko korisno ekološko prevozno sredstvo. Biciklističke staze, biciklistički semafori, nasmejane bakice na rolerima, parking mesta za bicikle, jednostavno raj za ljubitelje međunožnih gurala (opet hvala braći Hrvatima na adekvatnom izrazu).

U Londonu sam kao prevozno sredstvo koristila isključivo metro, čak sam metroom išla i na mesta do kojih bih laganom šetnjom pre stigla nego do perona na kome nas ljubazno upozoravaju da postoji mogućnost da upadnemo u jendek pre nego što voz stigne u stanicu.

Nećemo mi još u Evropu. Kome je do udisanja svežeg vazduha i rekreacije na putu do posla, kome je do prostrane biciklističke staze, brzog, efikasnog i sigurnog prevoza. Ko još želi nasmejan i rasterećen da započne radni dan?

Mogu ja pobeći iz Vojvode Stepe, ali ga iz sebe neću i ne mogu isterati.