Moje dojke su OK, a tvoje?

            Svako jutro kad otvorim oči bacim pogled na sat, znate onaj stari budilnik što smo svi nekada imali, ali ovaj je mali, boje lila i još šljokičast. Činjenica da je odavno stao i po rečima nekoliko sajdžija ne može da se popravi, nije uticala da taj sat bacim ili odnesem na tavan među prašnjave uspomene. To je sat koji sam kao klinka nosila svuda sa sobom jer je bio neobičan i poseban, poklon drage i uvek nasmejane žene, mamine prijateljice, za koju je vreme zaista stalo pre dvadesetak godina, a ja je se setim svaki dan gledajući u nepomične kazaljke.

Ona je umrla od karcinoma dojke i to traumatično iskustvo mi je još kao devojčici usadilo svest o opakoj bolesti.

Evo već godinama se pipkam i ispipavam, što sama, što uz pomoć znalačkih muških ruku i nekako, uzdajući se u dobru genetiku, kao nepopravljivi optimista, nikada nisam uradila ultrazvučni pregled da bih se uverila da je zaista sve OK.              

Tako je to bilo do sada, ali ove godine, u mesecu borbe protiv raka dojke, telo mi je poslalo jasnu, nedvosmislenu poruku da prestanem prema njemu da se odnosim kao prema dobro podmazanoj mašini koju nakon dvadeset godina mogu da bacim u staro gvožđe i kupim sebi noviji model, ili s vremena na vreme zamenim pumpu, filter ili amortizere.

Ta poruka je stigla kao veliki, bolan i podsticajan šamar, jednog naizgled običnog radnog dana u kancelariji, kada sam izgubila svest izmučena dvonedeljnim nepreležanim gripom i svakodnevnim frustrirajućim sadržajima koje mi daruje moj posao.

Nedelja ležanja u krevetu, kljukanja lekovima, snimanja glave i krvnih sudova, udisanja tuđih iskašljanih i iskijanih telesnih tečnosti po čekaonicama, a naročito poruka o divnoj akciji koje su pokrenule moje drage blogerke, navela me da obavim i taj pregled. 

Definitivno živimo mnogo brže nego što je naše telo u stanju da nas isprati. Za svako zakazivanje i pregled moramo da uzmemo slobodan dan ili bolovanje koje je obično trn u oku, kako poslodavcu, tako i kolegama. Radno vreme je rastegljivo, živci su zategnuti, stres nas čeka na svakom koraku, ali i frizer, pedikir, manikir i sve ostale luksuzarije na koje trošimo svoje teško zarađene pare. Koliko para, toliko i muzike. E pa ja hoću pravu muziku, hoću rokenrol, a ne neku sevdalinku koju mi sviraju po domovima zdravlja. Platiš i gledaš nasmejana lica medicinskih sestara i dobro plaćenih doktora.

Protekla nedelja u državnim zdravstvenim ustanovama me je podsetila i zašto „bacam pare“ na privatne lekare. Tih 3000 dinara, koliko sam platila pregled, svaki drugi dan pojedem i popijem. Pregled nije skup u odnosu na momenat kada već bude kasno, a mi bi dali i 3 miliona da kupimo svoje zdravlje.

Već godinama vrlo rado i redovno odlazim kod ginekologa. Znam da ste pomislili da je moj ginekolog neki super dasa kome sa zadovoljstvom poveravam svoje međunožje, ali ne, moj ginekolog više liči na mesara ili tesara i ima prste kao ćevape i glas kao čobanin, ali je vrhunski stručnjak i čovek u čijim rukama se osećam opušteno i sigurno.

Moj ginekolog priča i smeje se i živ je čovek.

Na kraju krajeva, ako je i to što osećate privlačnost prema svom doktoru, razlog zašto ga posećujete i to je sasvim OK.

Važno je da taj pregled obavite. Mnogo važno i mnogo jednostavno. 

Čekala sam 5 minuta u mirisnoj čekaonici punoj treš časopisa u kojima sam čitala o tome ko je koga ostavio, ko ima, a ko nema celulit i informisala se o najnovijim tretmanima za mršavljenje i uvećavanje muških polnih organa.  Bez obzira što uglavnom nemam pojma ko su ti ljudi, uvek mi je prijatnije da buljim u sise neke fanki dži ženke, nego da slušam žalopoljke penzionera i priče o stavljanju katetera od isto tako nepoznatih sapatnika u zagušljivoj čekaonici.

Pregled traje petnaestak minuta i ne pitaju vas i ne rade vam ništa neprijatno ili bolno. Kad malo bolje razmislim, na tom stolu sam se osećala bolje nego na hiljadu drugih mesta na koje idem što moram i taj razgovor mi je bio prijatniji od hiljadu drugih razgovora koje vodim što moram.

Toliko hvalospeva o svojim grudima nisam čula ni od najupornijih udvarača. 

Kada sam izašla ordinacije dočekale su me vesele oči i najiskreniji zagrljaj moje ćerke. Smisao mog života.

Ponosna sam na svoje grudi i sebe.

A sad odoh malo da se igram sa njima. 

Jer moje dojke su OK, a tvoje?

Koliko je koštao Golden Gate?

Da krenem prvo od živopisne reči "tvorizanje" sa kojom sam se tek nedavno susrela i čija se semantika uglavnom odnosi na otvaranje i zatvaranje vrata, kao u: "Šta tvorizaš non-stop, praviš promaju", ali toliko mi se svidela da ću biti slobodna da je u buduće koristim i u drugim kontekstima. Kao, na primer "Svečano tvorizanje autoputa Novi Sad-Subotica" (otvori ga, zatvori, otpočni radove, prekini radove i sl.)

Možda zvuči čudno, ali to tvorizanje puteva i mostova je u meni prozvelo strah od istih. Čak i od ovog novog, velelepnog mosta na Adi u Beogradu, koji osim što spaja dve obale, spaja i ljude, životinje, biljke, narode i narodnosti. Da, strah od ovog arhitektonsko-građevinskog giganta, budućeg simbola Beograda i Srbije, zvezde emisije Build it Bigger na Diskaveri kanalu. 

Iako je taj moj strah realno i suštinski neosnovan, kada prelazim bilo koji most, oblije me hladan znoj, drhtim, gledam ispred sebe u jednu tačku i čekam da me točkovi, ili noge bezbedno dovedu do druge obale. U slučaju prelaska mosta Gazela, dodajem i osećaj neizvesnosti, da li ću ga uopšte preći na vreme da stignem gde god da sam naumila i da li ću na pola puta morati da pribegnem alternativnim metodama pražnjenja bešike.Da ne pričam da, do konačnog završetka ove "revitalizacije", postoji realna opasnost da razvijem fobiju od vertikalne saobraćajne signalizacije . Primetila sam da se taj izraz revitalizacija toliko izrabljuje, da je postao ponos svakog oratora, kada su u pitanju sve vrste građevinskih projekata, skoro kao "zamajac", u domenu ekonomskog razvoja i prospariteta naše države. Pitam se kako nikome nije palo na pamet da krpljenje rupa na putevima, nazove osvežavanje. Ove naše puteve osvežavaju u nedogled. Prosto ne znam koji je bolje osvežen, ovaj koji u Srbiji zovemo autoput i ponosno ga naplaćujemo, ili oni zaobilazni, kojima su me u poslednjih godinu dana, u fijaker stilu, sproveli kroz mnogobrojna vojvođanska sela. Neka, baš lepo, kad to sve završe, jezdiću kroz ravnicu, kao pesma Zvonka Bogdana.

Prošle godine me je tvorizanje mosta kod Beške koštalo mnogo živaca, znoja i potencijalnog oduzimanja vozačke dozvole, ali kako se trudim da u svakom negativnom iskustvu pronađem tračak pozitivnog, moram da zaključim da bez tog tvorizanja nikada ne bih bila prinuđena da vozim 10 km zaustavnom trakom u suprotnom pravcu na autoputu. Hvala tvorizaocima na adranalinskoj injekciji i neobičnom iskustvu.

Elem, tvorizaju li tvorizaju, puteve, ulice, mostove, samo nešto kuckaju i prekucavaju, presvlače i zavaruju. Svi gledaju da se nekako ogrebu za par minuta promocije, da stave šlem, prošetaju i rukuju se sa radnicima. Baš je sve to slatko i lepo.

I što se mi sad bunimo: To su naše pare. Most na Adi je koštao toliko i toliko, previše. Ko je i koliko "naših" para stavio u džep? Zašto nisu uložili u obnavljanje, izgradnju, revitalizaciju fabrika u centralnoj i južnoj Srbiji? E baš me zabole za gužve i probleme i to što će novi most da rastereti saobraćaj u Beogradu, u Beogradu, sve u Beogradu. E da, i most grade Nemci i Austrijanci, kao da mi nemamo know-how i iskustvo u gradnji mostova. Koliko smo ih izgradili po nesvrstanim zemljama. Bla, bla, truć.

Što smo se nagradili nasvrstanim, nagradili smo se. Teško da ćemo skoro. Propale su velike građevinske firme i njihova mehanizacija. Stručnjaci su rasuti po belom svetu i po ovim firmama koje su se drznule da u našoj zemlji grade i rade i uzimaju pare. Koja naša građevinska firma bi mogla da prihvati izvođenje radova na izgradnji mosta na Adi, osim ako nije u pitanju pešački viseći most kao iz filma Lov na zeleni dijamant?

Priznajmo sebi da smo divan nebeski narod kome mostovi ne trebaju, naročito ne ovi koji su izgrađeni, spojeni i kojima su se već prošetali predsednici, gradonačelnici, ministri, prestolonaslednici i običan narod. Ne trebaju nam ovi sa izgledima da će biti završeni, lepi, funkcionalni i neobični. Ne trebaju nam ovi, po mnogo čemu jedinstveni, koji bespotrebno pretenduju da budu simbol grada i koji se vrte na Diskaveriju dajući besplatnu marketinšku podršku našoj zemlji.

Mi smo narod koji šeta po oblacima, po oblacima osornosti i omalovažavanja, zavisti, bune, otpora i sveznalaštva. Da nema ovog groznog mosta, trna u oku svakog poštenog građanina koji puni budžet da bi se "oni" bahatili, našli bismo mi već nekog komšiju koji je posadio šimšir i mirisno cveće na našem delu dvorišta i ono stablo jabuke koje bezobrazno zasipa našu stranu velikim zrelim plodovima, da se na njemu iskalimo.

A koliko je koštao i čemu služi Golden Gate, ili možda postoji neko ko nikada nije čuo za taj most? 

Ja bih skromno predložila, a u cilju što bolje promocije i afirmacije naše zemlje, da se ovaj naš most nazove Most Novaka Đokovića. Ako ništa, da bar mogu nekada, kada ga budem prelazila, a neko me nazove telefonom, da mu kažem: "Ne znam kad stižem, evo me na Novaku Đokoviću".

Drži vodu dok majstori odu

Ne znam da li je ikada u moj stan ušao neki majstor, a da mi nije odsvirao Flamenco Diablo od Yngwie-a Malmsteen-a, ali po živcima.

Kad god mi dođe stolar, nakon njega moram da angažujem i električara, pa vodoinstalatera, a pošto vodoinstalater ne štema zid, ne betonira, ne menja pločice, onda zovem keramičara, pa molera i na kraju psihijatra, jer čak ni alkohol ne ublažava tegobe izazvane ovolikom količinom stresa.

Imam osećaj da je onaj češki crtani film „A je to“ napravljen prema liku i delu ovih mojih majstora, samo se ovi moji ne zovu Pat i Mat, ali neću ni kažem kako se zovu, da ih ne zapazi Želimir Žilnik i angažuje za svoj najnoviji film „Kako smo karali vodovodnu cev“. 

                                     

Dođu da stave nekoliko polica, ali kod bušenja prve rupe pogode struju, kod druge vodovodnu cev, kod treće cev od grejanja. Još samo kanalizacionu cev nisu pronašli, pu pu pu, da zlo ne čuje, jer bi ih ugradila u pregradni zid sa sve bušilicama „up their asses“.

Kažu, uzmeš onu spravicu, prisloniš je uz zid i ona pišti, ako na tom mestu postoji žica od struje. Pišti, pišti, ali gde god je prisloniš.

Kao da živim u trafostanici, a ne u stanu. Baš u mom zidu srećno i isprepletano žive raznorazne cevi, žice i kablovi i čekaju bušilicu k’o ozebli sunce.

Tako sam danas umesto divne vešalice u predsoblju, dobila isprskane zidove, izlupan zid (što znači da ću opet morati da zovem molere i kupim šest gajbi piva), probušenu cev od grejanja i propala tri dana, koja bih inače provela meditirajući.

Onako uzgred, u međuvremenu sam izreku „drži vodu dok majstori odu“ preinačila u „držim pivo dok majstori odu“.  

Ovi došli jutros probušili sve što se probušiti može, otišli i naravno nisu uradili ono zbog čega su došli. Sad majstor za cevi, što me uopšte nije iznenadilo, ne može da dođe pre večeras, a i ako dođe, ne zna se kada će da završi, jer verovatno baš nije doneo takvu cev, pa će morati da se vrati po nju i baš možda takve nema ni kod kuće, pa će morati da je kupi, a ni jedna radnja ne radi subotom uveče, ups, sutra je nedelja, znači tek u ponedeljak, ali ja radim do 4...itd. Da ne pričam kako ću morati sve da čistim, ribam, perem tepihe i isprskane cipele koje nemaju gde da se pohrane, jer ono u čemu treba da stoje, tek treba da se ugradi.

Pre nekoliko godina moj muž je probušio cev od bojlera bušeći dve rupe za držač za varjače. Ah ta IKEA, što pravi te bespotrebne gluposti bez kojih bivstvovanje u kihinji nema smisao, a ja čak vrlo retko i kuvam. „Šta mi ti tu bušiš, pojma nemaš, sve si upropastio, to bi i moja pokojna baba montirala...“. Toga dana sam se zaklela da i za kačenje osveživača („mama ima novi trik“) u kupatilu, zovem majstora. U kakvoj sam zabludi bila. Ovim putem se javno izvinjavam mom supružniku, zbog sumnje u njegovu stručnost i eventualne krivice koju je osećao nakon ovog nemilog događaja.

Dobra stvar u svemu ovome je što sam naučila gde se nalazi koji ventil, kao i čime se zavrće, tako da u budućim kriznim momentima mogu da reagujem brzo i efikasno i troškove saniranja svojih i komšijskih zidova, svedem na minimum.   

A da ja jednostavno odem u tri lepe i zaboravim na unutrašnju dekoraciju stana i počnem samu sebe da dekorišem iznutra, rakijom.

Rekoše mi, ja sam kriva, baš tu hoću da okačim nešto, baš u predsoblju hoću da imam cipelarnik, e zaista, kako mi samo na pamet padnu takve sulude ideje. Vešalica za kapute i cipelarnik u predsoblju? To samo moj prljavi um može da smisli.

Nego, treba li nekome dobar majstor?

Svi putevi vode na EXIT

Nekom četiri dana pozitivnog ludila i period kada potroši rekordno mnogo para i isto toliko piva, znoja i dobre energije, a nekom, vreme kada zaradi sve te pare i nekažnjeno pljuje i psuje po „smrdljivim strancima, narkomanima, pederima“ i svima nama koji obeleženi narukvicama i podočnjacima bauljamo po gradu i čekamo u redovima za piće, ulaz na Štrand, wc i taksi.

Mogla bih da pričam o organizaciji, programskoj šemi, dobrom i lošem izboru pesama pojedinih izvođača, dobrom i lošem ozvučenju, tonu, rifovima, solažama, glasovima, muzičkim osveženjima, iznenađenjima i otkrićima, ali ipak ću o onim sporednim stvarima koje Egzit znače.

Ako zamislimo da se život odvija u jednom velikom autobusu u kome se vozači, bog i đavo, smenjuju u nepravilnim intervalima, prethodna četiri dana moj autobus se zaustavio na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ej majstore, ima Izlaz!

S obzirom da sam preambiciozno odlučila da prvi put ne uzmem godišnji odmor, već u petak sam se gorko pokajala i shvatila da bi u ponedeljak moj učinak na poslu bio jednak nuli, te sam odlučila da uzmem slobodan dan i potpuno se posvetim krevetu i frižideru.

Tim potezom su se stekli svi uslovi da neometano uživam u festivalskim danima i ignorišem ljude koji mi svake godine postavljaju isti niz nepotrebnih pitanja: Pa kako izdržavaš? Da li prespavaš ceo dan? Jesu li svi tamo pijani i drogirani?

Među ljudima koje poznajem, malo je onih koji nikada nisu bili na Egzitu, ali njihovi razlozi su mnogobrojni. Počevši od onog „nemam para“, koji, recimo razumem, preko „ne slušam ja tu muziku“, koji ne razumem (koju muziku? zastupljeno je sve osim narodnjaka i opere), do „ne mogu ja da podnesem gužvu i buku“ što bih razumela ukoliko bi to izjavio moj sedamdestogodišnji otac koji pati od hipertenzije i povišenog šećera u krvi.

Ne znam kako jednu zdravu osobu ne zanima da bar jedno veče prošeta, bude deo mase, vidi i čuje drugačije ljude, stvari, pojave i atmosferu. Bar jedan dan za sve ove godine. Da se, da zlo ne čuje, u mom gradu godinama uspešno održava Svebalkansko Mega Poselo u koprodukciji TV „Duga“ i TV „Pink“, koje privlači posetioce iz dijaspore i Ex-YU čuka, ja bih se bar jednom prošetala, ako ništa, da se dobro zabavim smejući se ljudskoj gluposti i neukusu.

U odnosu na prethodne godine, primetila sam nekoliko novih momenata, od kojih mi se najviše dopada činjenica da su policajke na ulazu bacale samo letimičan pogled na sadržaj moje torbe i za razliku od proteklih godina, nisu mi ispipavali grudi i međunožje, vadile cigarete iz kutije i skidale kačket da se uvere da nisam sakrila neku nedozvoljenu supstancu, ili nedajbože pištolj koji bih upotrebila za teatralno samoubistvo na koncertu omiljenog mi benda.  Kad smo već kod policajki, zaista mi je žao što okom fotoaparata nisam zabeležila scenu gde tri začuđujući zgodne „specijalke“ sede na zidiću i opušteno posmatraju masu kako se penje prema centru zbivanja. Palo mi je na pamet da ih slikam, ali nisam htela da se postanem akter scenarija privođenja punoletne egzitašice zbog ometanja službenog lica na dužnosti. Meni je ovo sad zazvučalo kao scenario za porno film, ali i vama bi, sigurna sam, da ste imali priliku da uživate u tom prizoru. Razumljivo je teško dočarati seksipil koji su emitovale, jer po gradu viđamo samo one saobraćajne policajke u krajnje neprivlačnim uniformama i sa erotski potpuno neispirišućom spoljašnošću.

Takođe sam primetila da je ove godine stasala neka nova generacija dvometraša i dvometrašica, koji bi slobodno mogli da gledaju koncert na main stage-u sa mesta gde su postavljeni oni prvi i najsmrdljiviji mobilni toaleti, ali ne, baš su se nekako celim tokom trajanja manifestacije, nalazili ispred mene. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da je upotreba moje malenkosti  kao orjentira za nalaženje u masi, ove godine potpuni promašaj.

A šta je tek sa invazijom promoterki koje dele besplatne medovače na plastičnom poslužavniku koji izgleda kao onaj na kome laboranti nose uzorke urina na analizu? Nisam je probala, ali s obzirom na temperaturne uslove i plastiku u kojoj ih služe, sigurna sam da su i sličnog ukusa.

Neke stvari su ostale iste i očigledno ne postoji mehanizam koji bi ih sprečio. U ovu kategoriju spadaju nezaobilazni Taksisti/Lešinari koji se dele na tri grupe: oni iz udruženja koji budže taksimetre, ili čak voze sa isključenim, a unapred dogovaraju fiksnu cenu za vožnju do željene destinacije; zatim oni „divljaci“ koji inače po gradu love malobrojne pridošlice koje još uvek ne znaju da se u Novom Sadu taksi vozilo lajlakše i najjeftinije dobija telefonom; i na kraju, ali ne najmanje bitni, ostali vlasnici četvorotočkaša koji na papir, nečitkim rukopisom, napišu Taxi i zalepe na šoferku, pa ako oderu samo jednog stranca, odvezu se kući zadovoljno trljajući ruke. Tu su i prodavci svega i svačega, koji doprinose šarenolikosti i rustikalnoj atmosferi ulica Petrovaradina i pojedinih najprometnijih delova grada, koji predstavljaju standardnu rutu egzitaša.

Moram da zaključim, da pored ovih novih i starih, dobrih i loših pojava, moje skromno iskustvo posećivanja ovakvih festivala, uključujući i britanski  Reading, gde sam bila slučajni očevidac operacije „bacanje pijanog mladića u logorsku vatru“, pokazuje da je Egzit jedan pitom i miroljubiv festival.

Ko ga još uvek nije probao, mogao bi da radi na stvaranju duhovnih i materijalnih uslova za to, do sledeće godine. O ukusima se svakako ne raspravlja, ali ovo je čorba koju bar jednom svi treba da okuse. Leči mentalni mamurluk. Provereno.

No, No, No

Primećujem da je već dva dana Amy Winehouse predmet sprdnje i glavna tema čaršijskih raspredanja, viceva, doskočica i ostalih humorističkih formi, ali i inspiracija za ozbiljne mini psiho studije i filozofska viđenja njenog života, rada i samog skandala na Kalemegdanu.

Niti sam neki fan dotične, niti sam joj rod, niti me nešto vuklo da odem na taj koncert, bez obzira što smatram da su njene glasovne mogućnosti izuzetne i da je retko talentovana pevačica, ali ipak me neka tugica uhvatila kada sam videla snimak na kome pada sa zidića u sedećem položaju i baljezga nešto, dok veseli orkestar u pozadini daje sve od sebe da se sa bine tom prilikom začuje bar neka milozvučna melodija.

Kad se svojevremeno pojavio onaj klip sa pijanim Rusom koji jedva stoji na nogama pod zabrinjavajućim uglom i uleće u kadar pet puta sa „blatnom maskom“, bilo mi je mnogo smešno, a ovo, ovo mi nekako nije smešno. Oni koji su se, bar u okvirima svojih afiniteta, kapaciteta i mogućnosti, nekada „razvalili“ toliko da je na skali od 1 do Amy (koja uzmimo da predstavlja 100) razvaljivanje dostiglo 50 podeok, znaju kako to izgleda i koliko smo sposobni u tom trenutku da budemo svoji, ili nekome zanimljivi. Zamislite samo da u tom stanju treba da zavežete pertlu, a ne da otpevate nekoliko pesama na trideset pet stepeni u nekom tamo gradu i zemlji za koju ste trezni možda nekada i čuli.

Žena ima ozbiljan problem i nije jedina javna ličnost koja ima ozbiljan problem. Evidentno je da nije jedna od onih netalentovanih koje, meni još uvek neobjašnjivom magijom, uspevaju da budu slušane i gledane i što je najgore, uspevaju da unovče taj svoj zamišljeni talenat i muzičko umeće. Ne mogu ni da je posmatram kao ekstravagantnu umetnicu, jednu od onih koje, kada bi izašle samo da prdnu na stejdžu, masa bi to shvatila kao ekscentričnu tvorevinu njihovog brilijantnog nadahnuća i dočekala ih sa ovacijama.

Ne znam kako bih se osećala da odem na koncert mog omiljenog benda, a da doživim da ne odsviraju ni jedan ton i ne otpevaju ni jednu pesmu. Ne mogu ni da zamislim, jer koncerti mojih omiljenih bendova su nešto što sanjam danima pre, nešto što uzburka sva moja čula za vreme i nešto što me ispunjava emocijama i lepim uspomenama danima, a nekada i godinama posle. Zato ne znam kako bih reagovala i doživela ovaj koncert Amy Winehouse da sam otišla tamo u očekivanju onoga što bi pravi koncert istinskom fanu trebao da pruži. Definitivno, danas u Srbiji ne zavidim fanovima Amy Winehouse, ali isto tako mislim da ne treba da se ljute na nju, kao što se ja nisam ljutila na Peperse kada sam po onoj kiši jedva izašla iz njive nadomak Inđije i kada sam do toplog doma putovala šest sati. Dobro, ova dva koncerta baš ne mogu da se porede, jer, ako ništa, ovaj u kukuruzima je bio savršeno odsviran i otpevan, a to što su organizatori običnoj raji ceo spektakl marketinški uobličili kao koncert RHCP, a ne festival na kome učestvuje više bendova, pa su ljudi očekivali mnogo dužu svirku prožetu pokojim pozdravom na smešnom srpskom jeziku ili komplimentom na račun lepote naše zemlje, hrane i devojaka.

Sve je stvar organizacije i u Amy-nom slučaju, kao i u mnogim drugim slučajevima kada je publika nezadovoljna.

Pravo pitanje je: Kako su joj dozvolili da uopšte izađe na stejdž i „održi“ koncert?

Verovatno je organizatorima već unapred bila komplikovana i neisplativa činjenica da pri otkazivanju svirke moraju da vrate pare od prodatih karata, pa su odlučili da  je poture kakvu-takvu. I vuk sit i ovce na broju. A ovaca u publici koliko voliš. Ko ih šiša, oni kupili kartu, Amy se pojavila i zapevala, došao Moby, osvetlao obraz, pare se zaboravile i danas se pljuje samo po Amy.

Pa nije baš lepo. Bilo kako bilo.

They’d better try to make her go to rehab (again) as soon as possible. 

F-book

Funbook, Fanbook, Foolsbook, Fatbook, Fartbook, Fuckbook: Sve to je društvena mreža naša nasušna, zvana Facebook - Knjiga lica. To je jedna živopisna knjiga u kojoj žive svi oni ljudi koje poznajemo, ili ne poznajemo, koje nikada nismo videli ili smo ih videli jednom, ili ih viđamo svaki dan, oni koje mnogo volimo i oni koje manje volimo, oni koje smo zavoleli baš zato što nam je facebook otkrio njihovu suštinu, ili njihovo postojanje i oni koje smo prestali da volimo, jer smo ih prerasli, ili smo se nakon rastanka godinama kretali u različitim pravcima i odrasli u nove, različite i nekompatibilne osobe.

U toj knjizi žive i svi oni koji imaju zajednički profil sa svojom lepšom/ružnijom polovinom, oni koji izjavljuju ljubav preko statusa, oni koji umesto svoje slike na profilu imaju sliku svog deteta, porno glumca, kuce, mace, vamp žene ili Haškog optuženika. Oni koji odbrojavaju dane do odlaska negde, ili do dolaska nekoga, a to znaju samo njihovi najbliži, dakle petnestak od petsto prijatelja, pa se ostali pitaju, ili ne pitaju. Oni koji lajkuju sve svoje, (to sam se uvek pitala zašto, valjda objaviš nešto na svom zidu zato što ti se to sviđa?) a i tuđe linkove. Oni koji se potrude da prokomentarišu sve zanimljivo i lepo, a i oni što sve redovno isprate, a nikada ne odaju svoje konstantno prisustvo. Oni koji "vise na fejsu" i oni koji su otvorili profil jer ih je neko nagovorio. Oni koji vam stalno gledaju profil i oni kojima vi stalno gledate profil, oni koji su članovi svih nebuloznih grupa i fanovi svih mogućih stranica, a kad im preporučite nešto kvalitetno, potpuno ignorišu vašu preporuku.

Tu su oni koji Facebook shvataju kao nešto intimno i imaju samo tri prijatelja koji mogu da vide njihove slike, oni koji imaju hiljadu prijatelja i isto toliko slika i u čijem albumu se sledeća slika od prethodne razlikuje samo po položaju ruke, ili pravcu u koji je pogled upućen. Oni koji se svim snagama trude da zaborave i sakriju prethodni deo života u kome su imali ružnu frizuru, ili drugačije društvo, pa kad ih neko označi na slici brže bolje skidaju svoje ime da ih "new and improved" prijatelji ne bi videli u nedoličnim situacijama.

Oni koji su duhoviti, ili pokušavaju to da budu i oni koji uopšte nisu duhoviti, oni koji imaju dubokoumne statuse i oni koji u statusima prete da će izbrisati sve prijatelje koji budu uradili ovo ili ono, ili stavili neodgovarajući sadržaj na svoj, ili njihov zid. Oni koji brišu profile, pa se ponovo vraćaju, pa vam se broj prijatelja iz dana u dan smanjuje za dva i povećava za tri.  

Kako god koristili tu knjigu u kojoj žive naši prijatelji, kolege, rođaci i poznanici, činjenica je da svako ima pravo da je koristi na način na koji njemu najviše odgovara. Iz mog iskustva, ponašanje ljudi na Facebook-u se mnogo ne razlikuje od njihovog ponašanja u društvu, na poslu, u kafani i sl. Ukoliko je nekome Kafić Fuck-ić, Facebook će mu biti Fuckbook, ukoliko flertuje na poslu, na fakultetu i u drugim životnim situacijama, flertovaće i na Facebook-u.

Jednog mog prijatelja supruga je toliko gnjavila, da je bio prinuđen da izbriše svoj profil i sa njim i mnogo lepih poznanstava, prilika da bude u toku sa životima svojih prijatelja i da se zabavlja čitajući visprene komentare i statuse poznatih i nepoznatih ljudi.

Ko ti je ovo? Zašto komentariše? Odakle ti nju/njega znaš? Da li se dopisujete? Aman ljudi i ostale žene i muškarci! Koliko ljudi upoznamo, uživamo u beznačajnim, ili inspirativnim razgovorima i zašto da ne, beznačajnom flertu? Zar nam za to treba Facebook?

Naravno, svi znamo šta želimo i u sve situacije i prilike ulazimo svesno i sa određenom namerom . Samo u američkim filmovima postoje situacije kada žena ode sa muškarcem posle ponoći u njegov stan, on pusti muziku, sipa joj piće i kad krene da je poljubi, ona shvati i izjavi kako to baš nije najbolja ideja i kako je on to pogrešno shvatio. DA, otišla sam kod njega u stan u zlo doba, sama, jer želim da proćaskam s njim o Gadafiju, ekonomskoj krizi, ili problemu nasilja u porodici.

Zato, ljubomorne žene i muškarci, ne treba svojim partnerima da uskraćujete pravo da se druže na ovaj način, jer ima mnogo drugih i lakših načina da neko sa namerom dovede sebe u situaciju da svoje vreme posveti drugoj osobi i u tome uživa.

Ne treba da postavljate svojim partnerima pitanja Ko ti je ova/ovaj? Ne treba da zagledate njihove slike i tumačite i pokušavate da proniknete u duboko značenje nekog komentara koje je vašem dragom/dragoj ta osoba uputila. Ne treba da razmišljate o tome kome je ko posvetio neku pesmu i da reči automatski vezujete za neki stvaran događaj.

Možda jeste tako, a možda i nije. Svojim konstantnim preispitivanjima i opterećivanjem sebe i drugih nećemo sprečiti neki "nemili" događaj. Možda se to već dogodilo, a možda nas sve treba istući pre nego što odemo po vodu da je ne bi prosuli, za slučaj da nam se na putu nazad to zaista i dogodi.   

Pumpadžija & drkadžija

U slučajevima kada mi je ponuđena ta opcija, ponekad volim da "izigravam" krhku ženicu, glumim nesposobnu pripadnicu slabijeg pola i čekam da neko nešto umesto mene uradi. Eto, recimo, na samouslužnoj benzinskoj pumpi uvek čekam da mi, obično vrlo neljubazan, a ponekad čak i simpatičan službenik sipa gorivo, mada vidim da tu pogodnost koriste i muškarci u punoj snazi, valjda da ne isprljaju ruke, ili jednostavno zato što im se može. Pojava besramne bahatosti, neskrivenog egoizma, ili kako već to da nazovem, je veoma uzela maha i koliko primećujem ljudi apsolutno ne razmišljaju da možda postoji još neko ljudsko biće u njihovom okruženju koje ima i traži ista ili slična prava.

Ako imam dovoljno benzina, neću nikada čekati na pumpi kada vidim da je red dugačak, nego ću da produžim do sledeće, trošeći uzaludno i ono malo što mi je ostalo, jer ako nečeg u životu nemam, to je strpljenje. Mene oduvek krasi ta divna osobina zvana nestrpljivost, koja se u najvećem broju slučajeva apsolutno ne odražava na ljude iz moje okoline i samim tim je gotovo neprimetna i ugrožava samo moju malenkost, ali koga je to briga.

Uputim se tako sa gorivom i mozgom na rezervi na benzinsku pumpu i sva sreća situacija je podnošljiva. Ništa srašno, ispred mene u redu na dva pumpna mesta četiri automobila, sve muškarci, znači sami će da sipaju, znači ići će brzo. E šipak! Ista situacija kao sa mojom procenom na kojoj ću kasi u supermarketu pre stići na red. Prosta logika, kao na primer, sredovečni muškarac sa malom korpom i deset artikala će brže proći nego gospođa u godinama sa kolicima punim pseće hrane različitih gramaža i ukusa, nikako nije primenljiva.  

I tako, čekam na pumpi, prvi sipa, ode da plati, odveze se, drugi takođe. Treći stane ispred druge pumpe, ispred njega prazno mesto, nas pet čeka, ja odmah iza njega u neverici zagledam da slučajno prvi aparat nije pokvaren. Štalski tip muškarca, bez kose i stila, ali zato sa tri kilograma zlata oko vrata, izlazi iz automobila, pogledom traži nekoga da mu sipa gorivo i nešto dovikuje. Od momenta kada je izašao, bio uslužen, platio i odvezao se, prošla je čitava večnost, bar u mom svetu nestrpljivosti. Kada je napokon izašao iz vidokruga, krenem ja da se parkiram. Nisam ni ubacila u prvu brzinu, a zaposlenik benzinske pumpe je već počeo da mlatara rukama i da mi pokazuje da stanem na ono prazno mesto ispred, kako bi mogao još neko u isto vreme da bude uslužen. Zapitavši se u čemu je razlika između mene i prethodnog klijenta, osim u vaspitanju i koeficijentu inteligencije, otvorim prozor i priupitam mladića zašto "gospodina" nije tako ljubazno rasporedio. Nije mi odgovorio, ali naravno, razlog je to što njemu nije smeo ništa da kaže, a na mene bi još mogao i da podvikne, bar do trenutka dok ne izađem iz kola i prikažem mu se sa svih svojih 180 cm visine i u svoj svojoj nezanemarljivoj zapremini. Malo mi je žao što u sedećem položaju odajem utisak polupismene plavuše tinejdžerke, mada mi verovatno ni zastrašujući izgled Keti Bejts iz filma Mizeri ne bi pomogao, jer sam ipak samo žena, pa još u razdrndanom Puntu.

Dotični gospodin verovatno tako tretira i konobare u kafićima, vraćajući šest kafa dok ne dobije baš onu sa željenim ukusom i sopstvenu decu kod kuće da mu donose piće dok on zavaljen u fotelji gleda utakmicu, a u redu nije čekao još od kada su ga, kao malog, starija braća i momci iz kraja terali da im kupi cigarete i pivo.

To je onaj isti, koji vozeći se po gradu, iz trake za pravo skreće levo ili desno, obilazeći gomilu luzera koji su se drznuli da poštuju saobraćajna pravila i ubrzava  kada vidi da neko ima nameru da se prestroji u njegovu traku. To je i onaj, koji ulazi preko reda kod lekara, nonšarlantno prolazeći pored poluživih bolesnika koji tu poslušno čekaju tek neka tri do četiri sata.

Važno je ipak, nas kulturne i poslušne maksimalno neljubazno upozoriti da treba da poštujemo red  i da mislimo na druge, da predamo knjižice i sačekamo da nas prozovu, da uzmemo brojeve i ne pitamo ništa dok nam ne dozvole i da u redu stojimo striktno iza žute linije.

Erotska inteligencija

Iako nisam formalno edukovana da se bavim takvim pojmovima i njihovim definicijama, verujem da mi niko neće zameriti, ako se na trenutak pozabavim erotskom inteligencijom i njenom zastupljenošću u svom neposrednom radnom i paradnom okruženju. 

Čitajući tekstove učenih ljudi, koji proučavaju erotsku inteligenciju, zaključila sam, da je većina ljudi, mislim na poznanike, tj. ljude koje površno, ili uopšte ne poznajem, a oni mene još manje, veoma erotski neinteligentno.

Naročito sam uhvatila sebe da svoj profesionalni život u velikom broju slučajeva podređujem erotskoj inteligenciji i nedostatku iste. Kako je priroda mog posla takva da komuniciram sa ljudima na dnevnoj osnovi, a profesionalizam i ljubaznost sastavni deo moje ličnosti, gotovo u 90% slučajeva, moje ponašanje je bilo pogrešno protumačeno. Muškarci, naročito oni srednjih godina i stariji, apsolutno ne razlikuju profesionalnu ljubaznost od flerta, koketiranja, nabacivanja, a da ne kažem, da samu činjenicu da su u prilici da razmene nekoliko reči sa mnom, protumače kao priliku za otvoreno udvaranje, ili ubacivanje doskočica i primitivnih i nekreativnih seksualnih aluzija.

Koliko su u poslu moju ljubaznost tumačili kao zeleno svetlo na semaforu, toliko su moj flert u privatnom životu, shvatali kao najprirodniji oblik komunikacije između mene i svih osoba muškog pola. Svi moji pokušaji "nabacivanja" pretvarali su se u sindrom "Paradise City", koji je dobio naziv po istoimenoj pesmi benda Guns N' Roses, gde je početak savršen, a negde na minut i dvadeset pet sekundi, kao da su ubacili deo neke druge potpuno nepripadajuće numere. U skladu sa tim, dobijala sam na rastanku, umesto željenog poljupca, "jao baš si do j..., baci pet" i sl. Ali zato na poslovnim sastancima, ponekad imam osećaj, da bi druga strana umesto stiska ruke u duhu dobre poslovne politike, poželela stisak nekog drugog ekstremiteta.

Na žalost, ne postoji kurs erotske inteligencije, jer da postoji, možda bi trebalo zakonski regulisati obavezu pohađanja za sve punoletne građane oba pola. Ipak, ne bismo ni na to mogli pouzdano da računamo, s obzirom na činjenicu da su mnogi odslužili vojni rok, a ne znaju ni kako izgleda puška, ili položili vozački ispit, a predstavljaju konstantnu opasnost za sve učesnike u saobraćaju.

U slučajevima kada osoba ima izuzetno nizak koeficijent erotske inteligencije, ostaje nam samo da posegnemo za veoma eksplicitnim verbalnim izražajima, kao što su:

Osoba vam se nabacuje, a u prilici ste da je na najefikasniji mogući način lišite svake moguće nade u pozitivan ishod: Kratko i jasno "Odjebi" će biti dovoljno.

Osoba vam se nabacuje, a poslovna etika, kućno vaspitanje, vreme, mesto i društvo ne dozvoljavaju upotrebu kratkog i jasnog "Odjebi": Morate da pribegnete drugim metodama, kao što je ekstenzivno raspredanje o mužu/momku, predstojećem venčanju i sl.

U slučajevima kada ste vi inicijator intimiziranja i produbljivanja odnosa, a protivnik to prepozna kao ljubaznost i vedar duh, možete da uradite samo dve stvari:

Da prihvatite igru i ostanete/postanete "prijatelji", što za posledicu ima dugotrajan mukotrpan život baziran na mazohističkim porivima, ili da potpuno izbacite tu osobu iz svog života, do momenta kada vam postane svejedno, a onda vam više u životu i nije potrebno njegovo/njeno prisustvo.

Ono što ne bismo trebali, a verujem da nekolicina nas to često radi, je da izražavamo svoju naklonost artikulisanim rečima i rečenicama. Takvo verbalno iskazivanje vrlo je nepopularno i kontraproduktivno, jer zašto bismo uopšte otvorili karte, kada nas sa tim lepim neotpakovanim špilom jednoga dana mogu i sahraniti.

Qque i motique

Danas sam, šetkajući se po socijalnoj mreži, tj. kad sam bila „na fejsbuq“, Formerly Written As "na fejsbuku", otkrila da nema potrebe više da pišemo KU, već, kako bismo bili praktični i urbani, možemo da napišemo jednostavno Q. Dakle, nisam bila na Fejsbuku, nego na Fejsbuq.

Prvo sam, gledajući u rečenicu koja sadrži toliko ch, sh, w, i q slova, pomislila da se radi o nekom drugom jeziku. Shaljem ti chestitq???!!! Ne razumem u čemu je poenta. Da budeš drugačiji i zanimljiviji od drugih - nisi, da ti bude jednostavnije da kucaš - nije, da te niko /neko ne razume - sigurna sam da će uz mali napor svako razumeti. Pa šta je onda? Da li ovi sa manjkom sivih moždanih ćelija i viškom hormona, dobijaju neke sublimirane poruke iz svemira, kako bi nas doveli do toga da za 50 godina, ona deca što će svirati na usisivačima, ne mogu da pročitaju knjige štampane u našem vremenu. E možda je to. Baš će im biti lepo. Svi će da se druže samo online, da pričaju, jedu, vode ljubav, sviraju, kuvaju i tuširaju se preko računara...i da se lepo svi kolektivno lajqju. A šta će ove qque i motique (ovo još nisam videla, ali što da ne, ako može "ku" da bude q, zašto onda "ke" da ne bude que) što i sad jedva da razlikuju č i ć, kao će oni da se snađu? A kad smo već kod toga, znam da se č piše ch, a kako se piše ć?

Sigurno je i ovaj atak na azbuku potekao iz zapadnjačkih centara moći. Teorija zavere u punom zamahu.

Ne treba nama nikakva zavera, kad nam je tastatura puna nekih neupotrebljivih slova, a mozak neupotrebljivih ćelija.

Nedavno sam, vraćajući se sa puta, negde kod Šapca, svratila sa porodicom u restoran, jedini koji je nekim čudom radio, s obzirom da se za prvi maj svi lepo najedu roštilja, pa nema potrebe da posećuju restorane. Pored svih onih usputnih sa egzotičnim imenima: Rodos, Ženeva, Majami i sl, baš ovaj „Kod izvesnog“, neću da mu pominjem ime, da ga ne bih reklamirala, je bio otvoren i relativno posećen. Terasa pokrivena i ušuškana onom teškom plastikom koja zadržava mirise hrane i ustajalog tepiha, na sredini LCD TV i oko njega okupljeni meštani gledaju i na moju veliku žalost slušaju, neki od onih gastarbajterskih kanala sa muzikom i SMS željama, pozdravima i čestitkama. U tom milozvučnom ambijentu dočekasmo mlađanog, veselog i neposrednog konobara, sa kojim sam verovatno čuvala ovce, ali se ne sećam.

„Đes’ taj telefon kupila, jooooj, ja kupio taki, nit’ koga zovem, nit’ mene ko zove, nit’ šaljem poruke, nit’ mogu potrefit' slovo. U velikom sam ti problemu. Ko izmisli taj tač skri, jadi ga snašli“

Niko njega i slične neće nagnati da počne da koristi w, q, ch i sh.

Prihvati se ti motigue zemljache, mani se tehnique.   

Gola suština

U neverici sam pročitala vest da se u Velikoj Britaniji organizuje kasting za Velikog Brata u kome će učesnici 24 časa, trideset dana, biti potpuno goli. Prvo sam počela o tome da razmišljam sa psihološke i kulturno-etičke tačke gledišta i u glavi sam konstruisala nekoliko profila ličnosti koje bi se prijavile za učestvovanje. Pali su mi na pamet oni ljudi što istrčavaju na sportske terene goli, jer je to jedini način da u životu privuku pažnju i zadovolje svoje egzibicionističke porive, zatim neke napucane silikonske barbike kojima se grudi ne mrdaju kad peru zube ili džogiraju, te polno nemoćni muškarci i oni ispod čijeg se brda kukuruz ne vidi.

S obzirom da se u ovom našem Velikom Bratu i ostalim emisijama tog tipa, zvanim rijaliti šouovi, pojavljuju neki poluretardi iz ruarlnih i "urbanih" sredina, kafanske pevaljke u usponu, kvazi reperi i transvestiti degutantne spoljašnjosti, zaista se molim Svevišnjem da ostanemo zemlja u tranziciji dok me ne pokopaju, kako ne bih doživela da moja deca ili deca moje dece dobiju priliku da gledaju nešto slično.

Molim vas probajte da zamislite Eru Ojdanića golog kako skače, jede, lupeta i šta već se tamo radi, a da ne završite sa glavom iznad, a pozadinom na wc šolji, jer ja nisam daleko od toga kad ga čujem i vidim i potpuno obučenog.  

Razmišljajući o koncepciji ove vrste „rijalitija“, setila sam se svog najranijeg detinjstva.

Kada sam imala 4-5 godina, do mene je došla vrlo poverljiva informacija koju smo moja prijateljica i ja kasnije ljubomorno čuvale kao glavni adut da plasirajući je u nekom presudnom trenutku pokažemo superiornost nad dečacima iz komšiluka.

Elem, tokom našeg svesnog bivstvovanja kopkalo nas je postojanje jednog zaključanog ormarića u njenoj dnevnoj sobi i njegov sadržaj nas je mamio iz dana u dan sve više. Naivna dečija mašta uvek nas je nosila u samo jednom pravcu, očekivale smo da će jednoga dana kada ga otvorimo iz njega poispadati stošezdesethiljada gumenih bombona, čokoladnih bananica ili tegli eurokrema . Vrebale smo raznorazne ključeve po kući, ali svaki je bezuspešno ostajao izvan brave ili odbijao poslušnost pri okretanju levo i desno.

Ali došao je i momenat kada je moja drugarica sva zajapurena utrčala kod mene i ispričala mi da je ormarić ostao otključan i da su unutra neke video kasete. S obzirom da se radilo o dragocenom trenutku u kome se slučajno sama našla u sobi, odmah je stavila jednu od kaseta sa nestrpljenjem čekajući da vidi sadržaj.

Sadržaj je po njenoj priči bio sledeći: To je neki film u kome su sve vreme svi goli! Na osnovu te priče moj utisak o filmu je bio upravo kao sada o ovom projektu Velikog Brata. Zamislila sam potpuno normalnu radnju filma, kasirka radi u marketu gola, ljudi goli guraju kolica, šetaju kučiće, voze kola, farbaju ogradu, kuvaju ručak, gledaju TV.

Šta je tu zanimljivo?

Ne znam na osnovu kojih kriterijuma će se birati pobednik i kakav je smisao toga da svi budu goli, a da se samo razvlače po kući, svađaju i palamude.

To mi je isto kao kad bi u izbornim političkim kampanjama, na mitinzima, u telvizijskim duelima i onim proseravačkim obilascima nerazvijenih opština i praznih obećavanja bolje budućnosti, svi političari bili goli.

Neki tamo anonimni ili „VIP“ učesnik velikog brata, dobiće sitne pare i minut slave, za mesec dana šetanja bez gaća, pa što ne bi i političari bili izabrani i dobili mandat iz istog razloga.

Možda bi imalo više smisla da se biraju po veličini i lepoti polnog organa ili čvrstini grudi, a ne kao što je do sada bilo, po kompetentnosti, zaslugama i iskustvu. 

Najbolji recept za mršavljenje

Za ovaj recept vam je potrebno sledeće:
(improvizacija je moguća, u datom trenutku čak i poželjna)

- 500 gr leptirića iz stomaka
- 400 gr neuzvraćenih telefonskih poziva (ukoliko u tom trenutku nemate navedenu namirnicu, možete je zameniti i-mejl porukama na koje vam nije odgovoreno)
- 2 pakovanja neplaniranih finansijskih troškova
- nekoliko poslovnih rokova koje "ne stižete" da ispoštujete i
- prstohvat PMS-a.

Uzeti 500 gr leptirića i 400 gr neuzvraćenih telefonskih poziva i dobro zamešati, a u isto vreme neutešno i bez rezultata piljiti u mobilni telefon/proveravati inboks.
U trenutku kada vam se čini da se masa sjedinila, u cilju razbijanja monotonije, sama će vam se nametnuti iznenadna potreba za ubacivanjem neplaniranih finansijskih troškova. I to nikada samo trećina ili pola pakovanja, ne ne, čak dva cela. Kada je i to dovoljno zamešano, sve prelijete sa nekoliko potpuno svesno neispoštovanih poslovnih rokova, a zatim dodati prstohvat PMS-a.
Gotovu smesu ravnomerno rasporediti na celu tepsiju usijanog dana i peći na tihoj vatri dok ne porumeni. Rernu nikako ne otvarati, do trenutka kada smesa bude počela da se preliva preko tepsije, a zatim brzo otvoriti i pre nego što se ohladi, posuti isitnjenim komadićima svih prelomnih i depresivnih trenutaka iz prošlosti.
Što češće u toku dana uživati u tom intenzivnom mirisu i ukusu, ali bez varanja.
U zavisnosti od perioda pripreme i učestalosti konzumiranja, možete izgubiti pet do deset kilograma, a što je najvažnije, rezultat je vidljiv već nakon nekoliko dana.
Ako ne uspete da skinete kilograme, ne očajavajte, oslonite se na činjenicu da ćete OTKAZ dobiti sigurno.

HOLANDIJOM PROTIV EKREMIZMA

Ekremizam: Termin koji označava pojavu sličnu onoj u anglističkoj kulturi poznatoj kao Dan mrmota, a predstavlja svakodnevnu rutinu „kuća-pos’o-kuća-pos’o“.

Antiekremizam: Socijalni pokret protiv Ekremizma i sveprisutnih ekremističkih pojava.

Antiekremisti: Borci protiv Ekremizma, koji kao oružje koriste isključivo nenasilne metode, a najčešće konstruktivno osmišljene vikende i godišnje odmore.

Van Gog, Rembrant, Ana Frank, Mata Hari, Dejvid Li Rot, sir, bicikl, vetrenjače, kanabis, seks: Holandija, do sada. Holandija od sada: simbol za dokazano jedan od najefikasnijih vidova borbe protiv Ekremizma.

Na Amstrerdamskom aerodromu Schiphol (ne znam da li se izgovara kao Šiphol ili Shiphol, jer ako sam i bila sigurna da se neka reč izgovara baš onako kako je logično, e baš nisam bila u pravu) susrela sam se sa prvom interesantnom pojavom na mom antiekremističkom putovanju. 

Kao okoreli Roker (tako se i piše, a na holandskom inače znači pušač, baš zgodno) odmah nakon sletanja, užurbano sam se uputila ka izlazu da zapalim cigaretu. Mesto na kome je dozvoljeno pušenje oznaceno je kao Roken Zone, što sam odmah slobodnim prevodom pretvorila u Zona Rokanja. Interesantan stvar vezana za zonu rokanja je to da niko ne gasi cigaretu, već je to grupnjak opušaka koji se veselo dime, nabacani jedni preko drugih, a ne kao u zoni rokanja na mojoj terasi na poslu, koja više liči na groblje američkih vojnika poginulih u Vijetnamu.

S obzirom da mi se njihova semantika vezana za rokanje i rokere veoma dojmila, mašila sam se Google Translate-a gde ukucah na hrvatskom Zabranjeno pušenje (hrvatski prevod se na istom pokazao kao prcizniji u više navrata, te ga uglavnom koristim). Prevod te fraze na holandski jezik glasi, verovali ili ne, Elton John. I, verujte mi na reč, u Holandiji je Elton John zastupljen na svakom koraku, a bogami i pušenje.   

Pušenje/Rokanje je u svim zatvorenim prostorima i prostorijama zabranjeno, čak i u kofi šopu, ali zato lepo uđeš u taj transparentni objekat, dobar dan-dobar dan, dajte mi toliko i toliko grama Purple Haze-a, izmere na licu mesta, mozes da pušis tu, ili kod kuce, ali cigarete ne smeš da izvadiš, jer je rokanje duvana strogo zabranjeno, a rokanje lakih droga dozvoljeno.

Eh, kako smo mi brže bolje požurili da uskladimo zakonsku regulativu sa zemljama EU i najvažnije je bilo da odmah donesemo novi zakon koji nam ne dozvoljava da pušimo tamo gde nam to pričinjava najveće zadovoljstvo, a nikako one druge lepe zakone, u čiju sam se doslednu primenu uverila tokom svog boravka u ovoj divnoj zemlji.

Iako mnogi tvrde da je zbog konzumiranja lakih droga holandska nacija opuštenija od bilo koje evropske, ja bih rekla da je nemoguće da je to razlog, jer prosto mi je nezamislivo da su baš svi uživaoci, a činjenica je da svi jesu potpuno usporeni kao da imaju najmanje šest života i nijednu jedinu obavezu. Sa tako „nemarnim“ odnosom  prema sebi, sopstvenoj deci, frizuri i mušterijama u bilo kom uslužnom sektoru, zaista nisam imala priliku da se susretnem ni u jednoj zemlji koju sam posetila tokom ovog svog svesnog i perceptivnog dela života. Da je nekoga do sada ubila promaja, Holanđani bi sigurno izumrli još u prošlom veku, jer svi najnormalnije ujutro operu kosu i sednu na bicikl. Sasvim je moguće da nije zabeleženo da je nekom holanđaninu ikada prodat fen, osim ako ga ne koriste u druge svrhe.

Tokom mog boravka u Holandiji, imala sam priliku da vidim mnogo stvari koje, da ste me pre desetak dana pitali da li sam nekada uživo videla, ne bih mogla da vam odgovorim ono što mogu sada. Jesam. Između ostalog Rembrantov Čas anatomije, Vermerovu Devojku sa bisernom minđušom, sedamdesetak Pikasovih dela iz opusa „Pikaso u Parizu“, preko dvesta Van Gogovih slika, restauraciju slike uživo, polugolog maljavog muškarca na ulici (ne na plaži i temperatura vazduha nije 30 stepeni, već dva), sijaset žena sa pocepanim čarpama koje su verovatno tako i izašle iz kuće, a sigurno nemaju kao mi po dva para rezervnih u torbi, montažni parking za bicikle na dva sprata (veličine garaže u centru Novog Sada kod SNP-a), nekoliko stambenih zgrada/kuća stepena nakrivljenosti čuvenog tornja u Pizi i tako dalje.  

Kao osvedočeni antiekremista potrudila sam se da proučim sve slojeve društva i pokušala da otkrijem koji bi posao u Holandiji odgovarao mom senzibilitetu i odagnao moju preuranjenu želju za penzionisanjem, koja je u Srbiji svakim danom sve jača i jača.

Nije mi dugo trebalo da otkrijem idealno zanimanje s obzirom da su ulice relativno čiste, jer iako su vrlo nemarni prema sebi, prema okolini se odnose sa velikom dozom poštovanja. Prelepo uređeni parkovi, čiste ulice i neobični arhitektonsko-građevinski poduhvati, jednostavno bude u tebi želju da po ceo dan šetaš i uživaš. Dakle, ono čime bi se u Holandiji bavila je definitivno tzv. bockanje. Znate oni čistači ulica koji koriste štapove sa šiljatim vrhom i bockaju papiriće i ostale otpatke koje bez dodirivanja pohranjuju u kese za đubre.

E to! Za početak, imala bih lepu uniformu i ne bih morala da se stresiram oko toga šta obući ujutro. Divno zanimanje. Nemam nikakav kontakt sa ljudima, ne zvoni mi telefon svakih tri do pet minuta, ne buljim u monitor osam sati, ne širim dupe na stolici, ne brojim pare, ne razmenjujem recepte i ne palamudim sa koleginicama o tome šta je čije dete pojelo, obuklo, ili naučilo, ili kako i zašto je odbilo da uradi nešto od navedenog. Ništa od toga.

Muzika u uši, mozak na pašu, blaženi osmeh na lice i bockam.

Holandijo, raju na zemlji!  

Married to Rock

Iako se na ovoj nesrećnoj kablovskoj televiziji, koju plaćam samo zbog kanala Ultra i Cartoon Network (zarad mira u kući) veoma retko zadržim, jedne dokone nedeljne večeri nabasala sam na emisiju pod nazivom Married to Rock.

Prikazuje se na kanalu E, na kome sam do sada nailazila samo na raznorazne top liste najseksipilnijih glumaca, sportista, manekenki, pevačica, izveštaje o životima selebritija - gde i s kim su viđeni, gde su letovali/zimovali/ručali/večerali, čije kreacije su nosili na crvenom tepihu i urnebesne, melodramatične sage o totalnim transformacijama ljudskih "nakaza" u privlačne žene i muškarce, kojima se život menja iz korena, jer im promena izgleda (nove sise, dupe, struk, zubi, oči, uklanjanje viška malja i celulita) donosi sasvim nov život, pun samopouzdanja i ljubavi.

Serijal Married to Rock bavi se životima i nedaćama supruga velikih rok zvezda, a uključila sam se u momentu kada se izvesna Josie, u tom trenutku još uvek ne Stevens, nalazi u velikom problemu vezanom za organizaciju sopstvenog venčanja sa gitaristom Stivom Stivensom, koji uzgred danas, niti je Atomic, a još je manje Playboy.

A Josie, Josie kao da je upravo izašla iz gore pomenutog serijala, u kome se od obične next-door devojke pretvorila u ultra Jelena Karleuša look-alike: veštačke trepavice gustine ribaće četke, smouki ajz efekat (ne vidi se ni boja ni oblik očiju), besprekorno tonirana koža (nema ni jednu tačkicu, pegicu, mladežić, nedajbože mitiser i sl), pornićke cipele (primetila sam da su i kod nas vrlo IN), plava ekstremno duga kosa koja prekriva veći deo lica, silikoni-sifoni, manjak rebara i višak kolagena i botoksa.

U trenutku mog uključivanja, Josie je bila u žestokoj dilemi kakve haljine i nakit da obezbedi za svoje deveruše, koje su takođe supruge olinjalih nekadašnjih rok zvezda koje na zamaku karijere stavljaju svoj namontirani život na tacnu i služe ga pasioniranim ljubiteljima reality programa. Najveći problem je bio što je njena omiljena boja pink, a omiljeni lik Hello Kitty, te se strašno zabrinula kako će ostale devojke reagovati i da li će prihvatiti da se na venčanju obuku u te skaradne kreacije koje su proizvod njenog istančanog ukusa. Posle višesatne agonije, devojke koje su po prirodi meka srca i uvek spremne da pomognu i udovolje prohtevima svojih najbližih, pristale su da obuku slutty costumes i okite se ogrlicom „Zdravo Maco“ (kako su u nekom filmu preveli poznati brend) u obliku srca. Sve se završilo scenom masovnih zagrljaja i suza radosnica, kao uvertirom za savršeno venčanje iz snova.

U nastavku je kamera ispratila celu organizaciju vezanu za razvojni put venčanice, od pronalaženja odgovarajuće, preko načina na koji će Josie da je obuče i problema nastalog iz nemogućnosti penjanja na krov u venčanici zbog gabarita iste, do elegantnog rešenja tog problema i epohalne scene penjanja uz merdevine polugole buduće mlade i kadriranja dupeta veličine prosečnog zrna kafe. Inače, cela akcija sa penjanjem na krov izvedena je da bi se mlada na velikoj ljuljašci spustila među svatove u trenutku kada se čuju prvi tonovi Svadbenog marša Feliksa Mendelsona. Ta dirljiva scena je odigrana bez angažovanja kaskadera, a mlada se bezbedno spustila u naručje svog dragog uz ovacije, uzdahe divljenja i poneki zavidni pogled.

Svesna sam činjenice da kod nas takva emisija nikada ne bi mogla da se snimi, jer kao prvo, mi, na žalost nemamo prave rok zvezde i potpuno je jasno da supruga Bore Čorbe ne zadovoljava kriterijume vezane za izgled supruge rok stara koji produkcija nameće. Ali se zato nosim mišlju da ponudim Željku Mitroviću ingenioznu ideju za serijal Married to Folk, u kome bi radnja pratila živote muževa/žena folk zvezda, njihove nade, stremljenja, unutrašnje borbe, anksiozna ljubomorna stanja i pasivno i aktivno učestvovanje u dnevnim i noćnim aktivnostima svojih supružnika.

Bez obzira na činjenice da ovakav serijal ne nudi gledaocima priliku za uludo trošenje para na glasanje i postavljanje pitanja učesnicima i izostaje prenos emisije uživo, smatram da bi se ovakav projekat višestruko isplatio i učesnicima i producentima. Takođe, ne bi podrazumevao prikaz života u ekstremnim i nehigijenskim uslovima, što znači i kulturnije okruženje, gde se učesnici ne češkaju, ne podriguju, ne prde i ne smrde, ali se zato svađaju, plaču, vole i strepe.

To bi bio svojevrsni sublimat latinoameričke sapunice i realnog prikaza života prave folk zvezde, što bi koncept Reality Show-a kod nas podigao na viši nivo i na moju veliku radost uvukao u kuće i stanove još veći broj imbecila, a normalni građani bi mogli još slobodnije i lagodnije da se šetaju ulicama u vreme njegovog prikazivanja.

Svi srećni i zadovoljni i svima lepo.

PMS

Osećam se animalno, smejem se minimalno i probleme rašavam radikalno.

Nervozna sam kao pas, gladna kao vuk i debela kao slon. Grudi su mi kao izložbene bundeve, a glava kao bure kiselog kupusa. 

Mora da je PMS.

Mrzi me da ustanem, nervira me topot sopstvenih koraka, a ringtone na komšijinom mobilnom telefonu me neopisivo iritira jer zvuči kao glas Vesne Vukelić Vendi na LSD-u.

Prazan mi je izraz lica, prazan mi je frižider, a i prostorija puna ljudi u koju uđem, posle pet minuta mog nadrkanog monologa postane prazna. 

Definitivno je PMS.

I kao što se moja petogodišnja ćerka pita:

„A kako su ljudi heftali kad nije postojala heftalica?“, tako se i ja pitam:

„A na šta su se žene vadile i čime su opravdavale svoju nesnosnost, dok nije obnarodovano da sve te poremećaje fizičkog i emocionalnog stanja možemo pripisati PMS-u?“

Da li su šalteruše, poreske inspektorke, službenice na telefonskim centralama gradskih uprava, nekolicina „old school“ gospođa poslovnih žena i njima slične, konstantno u PMS-u?

Sa naučne tačke gledišta to je nemoguće, a ipak te žene su hladne i nadrndane, u komunikaciji se služe povišenim tonom, koriste malo reči od kojih je najzastupljenija rečca NE, a nikako ne upotrebljavaju reči izvolite, hvala, dobar dan (jer njima nije dobar, pa zašto bi ga nama poželele) i naročito ne do viđenja (jer se nadaju da nas nikada više neće videti).

Ne znam da li se radi o PMS-u i kod većine prodavačica, kasirki, trafikantkinja (mnogo mi se sviđa ova reč, ali nisam sigurna da bi je Milka Canić prihvatila).

Elem, nedavno sam ušla u prodavnicu mobilnih telefona...

„Dobar dan“

Devojka sedi u uglu, vodi s nekim razgovor preko mobilnog telefona i pilji u ekran računara. Sigurna sam da u tom trenutku ni jedno, ni drugo nije koristila u poslovne svrhe. Jedva čujno mi otpozdravlja, ne skrećući pogled i ne trudeći se da prekine razgovor.

„Izvinjavam se, mogu li da pogledam ove futrole?“

Inače, futrole su pod ključem u  staklenom ormariću. Ona ustaje i dalje ne gledajući u mom pravcu i ne prekidajući razgovor, otključava ormarić, daje mi jednu futrolu, vraća se na svoje mesto i nastavlja sa aktivnostima u kojima sam je nakratko omela.

„Izvinite, a mogu li ove druge da pogledam?“ ljubazno upitah.

„E čekaj malo došla mi NEKA“ kaže sagovorniku i poklapa slušalicu rukom.

„Pa sve su TI iste, samo su boje različite“ vrati telefon na uvo „Ma da da, evo još malo RADIM, pa se nađemo...“

„Doviđenja“

Ništa.

Nije me začudilo što nije otpozdravila, začudilo me što mi na izlazu nije rekla nešto kao „Ej zatvori ta vrata malo brže, ulazi ’ladan vazduh“.

Nakon toga uđem u prodavnicu odeće, da ne kažem butik, nije rasprodaja pa pomislih da je osoblje možda manje nervozno, a nije ni gužva, pa se naivno ponadah da ću možda moći štogod i da priupitam. Šetam tako unaokolo, gleduckam, pipkam materijale, a za mnom ide prodavačica i slaže garderobu, tačnije, pretvara normalno složenu garderobu u nešto što izgleda kao tekstilna kutija sa sve četiri ravne ivice.

Što sam ja dalje odmicala i više garderobe pregledala, to je ona postajala mračnija i ubrzanija, a ja uplašenija. Na kraju sam videla da je đavo odneo šalu, a nemam moć da ga zamolim da je vrati, te se pokupih i izleteh napolje.

Da sam bila u PMS-u mogla sam i jednoj i drugoj da objasnim par stvari, onako najneljubaznije moguće.

Sigurno bi me shvatile, žene smo.  

 

Sezonska rasprodaja

Došla sam do fenomenalnog saznanja i požurila da dopunim svoju New Year's Resolution sa još jednom stavkom:

Bacam se na najstrožu dijetu i svodim liniju na konfekcijski broj S.

Prema nekim istraživanjima ono što sebi najčešće postavljamo kao cilj pri ulasku u novu, neotpakovanu, svežu i mirisnu godinu, jeste da ćemo se maksimalno truditi da manje jedemo i pijemo, a više vežbamo. Prema ispitanicima iz te ankete, razlog zašto žele da smršaju uglavnom je usko vezan za jačanje samopouzdanja i seksualni život, odnosno poboljšanje istog. Moj razlog je sasvim drugačiji i strogo je finansijske prirode. Verovatno mi u ostvarivanju ovog cilja ne bi pomogao ni Jozef Mengele, jer bi mi i na osnovnoj prirodnoj građi (bez atačmenta u vidu masnih naslaga i viška kože na stomaku kao posledice devetomesečnog širenja) pozavideo svaki bacač koplja ili kladiva, ali vredi pokušati, jer se fenomenalno otkriće odnosi na činjenicu da se u vreme rasprodaja, danas konačno i u Srbiji za ekstremno male pare možete obući od glave do pete, ali samo ukoliko uspete da se uvučete u komade garderobe sa oznakom XXS, XS ili S. Ono malo dostupne M garderobe uglavnom predstavlja stvari koje ne bih obukla ni da su džabe. Ne znam da li se normalni brojevi rasprodaju pre rasprodaje ili ja uvek zakasnim na to prvo grabljenje, ali i ove godine sam ostala kratkih rukava i to u bukvalnom smislu. Naravno da kao večiti optimista, nisam odustala od pokušaja da uđem u neke gornje i donje delove garderobe manjeg konfekcijskog broja, ali svaki se završavao tako što sam iz kabine izlazila kao iz veš mašine posle programa 95° sa predpranjem, spremna za putovanje u poplavom zahvaćena područja.

S obzirom da smo u ekonomskoj krizi, a sa odvratnošću prihvatamo sugestije da jeftine, moderne i kvalitetne stvari možemo kupiti na Najlon pijaci ili nedajbože u Second Hand-u, horde, uglavnom ženske populacije za vreme rasprodaje svakodnevno pustoše prodavnice, kao namirisana, isfenirana Army of  Orcs u pohodu na Minas Tirith. 

U vreme sezonske rasprodaje izlozi su neprepoznatljivi, izlepljeni natpisima na različitim jezicima koji označavaju rasprodaju, garderoba izgužvana i razbacana, prodavačice nervozne, a sapatnici (takozvani šoping partneri), koji služe kao nosači garderobe kroz radnju i kasnije kesa kroz grad, pretovareni i nestrpljivi. Uglavnom je uloga nosača dodeljena muškarcu koji je u nekoj vrsti simbioze sa ženskom osobom koja je krenula u grad naoružana punim novčanikom, svojim ili njegovim. Prepoznaćete ga po tupom pogledu i sresti natovarenog vešalicama kako čeka ispred kabine i viri kroz brdo garderobe sa nestrpljenjem očekujući bilo kakav znak da je misija pronalaženja odogovarajućih odevnih predmeta završena.

Ne znam na kojim granama rastu ove muške jedinke, ali mi je drago da u životu kroz taj rajski vrt nisam koračala. Nekako su mi ti servilni podanici kraljica rasprodaje simbol bezmudog muškarca čijeg se prisustva u svim životnim segmentima gnušam.

To su isti oni muškarci koji sa posvećenošću slušaju ženske priče o praktičnosti njihove torbe i višestrukoj nameni pregrada i džepića na istoj, koji mobilni telefon drže u futrolici, insistiraju da se izujete pre nego što uđete u njihov automobil, ne piju ni kap alkohola, a vrhunac opuštenosti im je da se kad stignu kući presvuku u trenerku i zavale u fotelju.

Takve ni na rasprodaji ne bih kupila. 

Domindžić

Danas u Merkatoru se umalo zabih u obnaženu žensku figuru i to sa kolicima punim nepotrebnih stvari, jer sam se tamo uputila iz čiste dosade. Na sebi je imala odevni predmet koji može da stane u šaku, mali džepić u tašni, koji se opere za dva, a osuši za pet minuta. Savršeno praktičan, a beskrajno erotičan.

Poznat je po zajedničkom imenitelju domindžić, a predstavlja besramno kratku suknju ili šorc i svakodnevno je prisutan na ulicama grada, bez obzira na godišnje doba, rasnu i etničku pripadnost, seksualnu orjentaciju, stanje duha i tela ili bračno stanje.

Nose ga različiti tipovi ljudi, od tinejdžerki, preko samosvesnih matorki, do slobodoumnih predstavnika oba pola. Uglavnom se koristi za otkrivanje, ali vrlo često i za skrivanje fizičkih atributa, te ih tako ribe sa savršenim dupetima koje po nekom nepisanom pravilu imaju prilično upadljivu facijalnu anomaliju, maksimalno koriste znajući da pogledi uvek ostaju u toj visini.

Kad smo već kod skrivanja, pored domindžića, veoma značajan efekat prilikom maskiranja u vrhunsku ribu predstavlja i ekstenzivno izlaganje prirodnim i veštačkim sunčevim zracima, kao i puštanje šiški do visine nozdrva, stavljanje veštačkih trepavica, sočiva u boji, da ne zalazim u temu plastične hirurgije, jer Rambo Amadeus je sve savršeno objasnio u svojoj numeri Plastik fantastik.

Činjenica da domindžić nose i pripadnice lepšeg pola sa viškom kilograma govori u prilog tome da se žene generalno u njemu osećaju nadmoćno i seksipilno. Ako ništa, bar privlače poglede i mame uzdahe onih pravih muškaraca, mentalnih mesoždera, štalskih tipova, ruralnih egzibicionista, viljuškarista, bagerista i njima sličnih.

U zapadnijim delovima severne zemljine hemisfere uglavnom se ne obraća pažnja na to ko je, zašto i u kojoj prilici obukao domindžić i sasvim je prirodno da se neko sa polugolim dupetom tare o tebe u diskoteci, javnom prevozu ili dok stojiš u redu na kasi. 

U onim manje opuštenim društvenim sredinama oblačenje domindžića još uvek predstavlja rizik, osim ako niste estradna umetnica, pa isti predstavlja tradicionalnu nošnju za scenski nastup.

Domindžić igra i glavnu ulogu u omiljenoj mi urbanoj legendi iz naših krajeva koja je jednako komična  i pijanom i treznom društvu i smeju joj se i oni koji su nekada bili u sličnoj situaciji ili znaju nekog ko se u sličnoj našao, a i oni za koje pretpostavljam da se slažu sa poukom ove priče.

Radnja se odigrava u pasivnim krajevima, a glavni akteri iznose svoje utiske o incidentu koji se dogodio prethodne vrele letnje noći na crnogorskom primorju. Za stolom su dva muškarca srednjih godina i jedan mudri starac od nekih  sedamdesetak, od malo reči, a pun dragocenog životnog iskustva.

Nemili događaj se odigrao oko 10 časova, kada je nekoliko mladića odvuklo oskudno odevenu (čitaj: u domindžiću) devojku iz kafića, odvezlo je van grada, silovalo i ostavilo tu u nedođiji da sama nađe svoj put nazad u civilizaciju i nastavi da uživa u ostatku letovanja.

Nakon što je za stolom eminentne kafane čiji su stalni gosti, ispričao ovu priču, jedan od ove dvojice mlađih izneo je svoj utisak:

„E vidiš kak’o je vrijeme došlo, a mi ’oćemo od turizma da živimo“

„A čija je đevojka, jadni joj i otac i majka?“ skoro zabrinuto upita drugi.

Starac, uvlačeći dim kroz požutele brkove i gotovo ne pomerajući usne, mudro zaključi:

„A ko joj je kriv, što je činjela u kafić?“

Verovatno mnogima u ovoj priči ništa nije smešno, već naprotiv, tužno, ali devojku možemo posmatrati kao Šekspirovski tragični gubitak, a pažnju usmeriti na činjenicu da joj se ništa loše ne bi dogodilo da je lepo sedela kod kuće, a ne da je to isto „činjela u kafić“.

Ne znam ni šta je ova danas u domindžiću „činjela u merkator“, ali sam sigurna da su se iza nje na kasi mnogi preznojali i poželeli da ponekad svrati u njihov kafić.