Странице

четвртак, 30. децембар 2010.

Praznično SMS-ovanje

Listajući ženske treš časopise po frizerskim i kozmetičkim salonima, primetila sam da na pitanje bez čega ne biste mogli da živite ni jedan dan, većina estradnih i multimedijalnih umetnika novije generacije odgovara isto: Bez mobilnog telefona. 
 
Verovatno bi na to pitanje i običan, prosečan građanin Srbije odgovorio isto, ali njega niko ništa ne pita, pa možemo samo da nagađamo. Nesporno je mobilni telefon korisna spravica i zaista ne mogu da se setim kako smo bez nje funkcionisali, ali ipak, postoji jedna veoma iritantna stvar vezana za njegovo korišćenje. 

Mrzim SMS-ovanje, pritom ne mislim na poruke „kasniću 5 minuta“, ili „kad kreneš ponesi mi to i to“, već one opširne koje zahtevaju još opširniju povratnu informaciju i obavezno na njih mora i da se odgovori. Zbog ovoga me možete nazvati kako god hoćete, ali me nazovite, nemojte mi slati poruke. Ukoliko sam vam na poruku odgovorila, znači da sam u tom trenutku veoma dokona, ili da ste vi na Madagaskaru, tj. u četvrtoj zoni telenorovog roming sistema, pa baš i nije rentabilno da vam na poruku odgovorim pozivom.
Stiže nam Nova godina i Božić, raj za "SMS-atore" i tone novih cirkularnih poruka sa poetskim sadržajem koje nam blokiraju mobilni telefon u periodu od 31.12. (23.30h)  do 7.1. (23.55h) . Ne mogu da preciziram godinu kada je ta pojava uzela maha, ali znam da je u poslednjih nekoliko sigurno ustanovljena kao običaj.

Ne znam kako ljudima nije palo na pamet da je ovo prvo slovo S u skraćenici SMS, od engleske reči short, što znači kratko, a u tim ekstenzivnim poetskim formama žele nam sve najbolje, da u zdravlju i veselju slavimo okupljeni oko ognjišta (iako većina nikada u životu nije ni videla ognjište) i uživamo u prijatnom i veselom društvu. Na žalost nemam sačuvanu ni jednu autentičnu poruku, pa mi valjda niko neće zameriti što ću delić njenog kreativnog sadržaja pokušati slobodno da interpretiram:

...Dok se pod badnjakom plamen vijori
u srcu nek' vatra ljubavi gori
i dok ždereš sarmu i meso suvo
što cele godine na tavanu si čuv'o,
zdravlje i sloga nek tvoj dom krase
vazda na trpezi bilo ti prase.
Nazdravlje nek su ti ovi dani 
Bogu hvala više nismo partizani...

Verujem da će uskoro nekome pasti na pamet da izda zbirku "Najlepši SMS-ovi u stihu za svaku priliku", za koju ćemo se hvatati u nedostatku inspiracije, tj. u slučajevima kada nam je neko mnogo važan, pa hoćemo da se potrudimo da sadržaj bude originalan i odgovarajući.
Jednako mi je teško i kad dobijem poruku "Hristos se rodi", pa još sa uzvičnikom i velikim slovima, valjda da dočara da nije samo obična konstatacija, već uzvik na koji mi je zaista mnogo glupo da odgovorim sa Vaistinu se rodi, pa eventualno još i da dodam, jer me mrzi da kuckam još jedan SMS: "E vidimo se večeras, ponesi onu domaću da se izujemo".

Paradoks je to što se ljudi koji pišu kilometarske SMS-ove obično na telefon javljaju sa „Reci!?“ i to onako besno i isfrustrirano sa velikom dozom nestrpljenja u glasu, kao da su upravo u sred pregovora za milionski posao sa multinacionalnom kompanijom, ili u procesu deaktiviranja bombe u punom obdaništu. Mislim da je logično da se u takvim situacijama ne javljaš na telefon ili da ga isključiš, pa da se u trenutku kada ti vreme dozvoli da razmeniš bar dve proširene rečenice, javiš toj osobi čiji si poziv propustio. Sa druge strane, osobe iz kategorije „Reci“, u slučajevima hitnosti, a kada vi niste dostupni, znaju da pozovu deset puta za redom i da se uvrede što niste bili tu baš u trenutku kada ste njima bili najpotebniji.

Ostaje mi da se nadam da će mi u Novogodišnjoj noći i za Božićnom trpezom telefon malo manje pištati, a onima što grickaju uvce od praseta da će ruke biti suviše masne za kuckanje poruka, ili da će preskočiti opciju „send to all“ i poruku poslati samo onima koji će joj se istinski obradovati.  




среда, 22. децембар 2010.

Optička iluzija života


Život i svet oko nas sastavljen je od niza različitih optičkih iluzija. Znate ono kad gledate u sliku i sve vam na početku izgleda zamućeno i nejasno, a onda odjednom vizija kao da sama iskoči odnekud i svaki sledeći put kad pogledate odmah je jasno vidite. Ma koliko se trudili da kasnije vidite nešto drugo i raskrinkate onu već ustanovljenu, shvatite da je to nemoguće. Slika stoji prkosno ispred vas i proces stvaranja ne možete da doživite iznova i drugačije. Možete samo da stvorite novu sliku iz potpuno nove optičke iluzije. Neki veoma brzo vide jasnu sliku, a neki gledaju u spoj tačkica, kružića i oblika minutima i satima i ne uspevaju da je dočaraju. Neki je ne stvore ni za ovaj jedan ceo dan koji nazivamo život. 

Sve optičke iluzije po sličnosti ili različitosti, zavisi kako ko posmatra, dele se na određeni broj grupa. Svaki sledeći put kada vidite neku optičku iluziju trebalo bi da odmah zaključite kojoj grupi pripada i lako je svrstate u već postojeću, kojoj po svojim karakteristikama i pripada.  
Evo na primer, kad god vidim Jelenu Karleušu znam da će iz nje da izađe krešteći kvazi falset sa efektima cijukanja, prožet efektom vrištanja kroz megafon, u prvoj polovini „pesme“, pa drugu polovinu nema potrebe ni da dočekujem. Ona pripada optičkoj iluziji „Pevačica“, jer kad gledate u sliku vidite je kako drži mikrofon sa bendom ili živopisnom turbo scenografijom u pozadini, ali kad je povežete sa pređašnjim iskustvom i sa slikom koja vam se ukazala u prošlosti, znate šta da očekujete i sigurni ste da nećete čuti pevanje.
Što više životnog iskustva imate, to su ređa pojavljivanja novih i nepoznatih optičkih iluzija i malo je novih izazova koji podstiču moždane ćelije na otkrivanje nekakve slike, a još ređe dobre slike. Sa druge strane, neretko se dešava da stvorite neku svoju sliku koju ste želeli i zamislili u glavi pa se sve to projektovalo na stvarnost i navelo vas na pogrešne zaključke. U trenutku kada počinjete da shvatate da je slika u vašoj glavi potpuno suprotna realnoj situaciji, nastaje dilema da li da nastavite da uživate u kreaciji sopstvenog uma, ili da razbijete iluziju, i raspršite sve svoje snove i nadanja vezana za sliku u kojoj ste određeno vreme uživali. Neko to radi tendenciozno, pa ceo život provede plivajući u sopstvenoj imaginaciji, ubeđujući sebe konstantno da je to baš to jezero u kome se osećaju kao riba u vodi. Svima koji gledaju sa strane sve izgleda idealno, ali te osobe uglavnom pate od žestokog oblika takozvane blamofobije i najvažnije im je šta će reći tašta, svastika, šogor, komšija, Pera, Đoka i naravno kasirka u najbližoj prodavnici. Postoje i oni koji u svojoj uvek vide tuđu sliku kojoj se potajno dive, ali ne žele to da priznaju niti pokažu, ni sebi, a naročito ne drugima. To su oni koji nemaju petlju da pokušaju da stvore svoju sliku, a petlja podrazumeva samo malo odvažnosti i onog drugog (neukusno bi bilo da sada nazovem pravim imenom te važne delove muškog reproduktivnog sistema). Te individue impresije o tuđoj slici obično podele sa sobom ili bližnjima, a neretko i sa širokim narodnim masama:
Ja mogu da imam i bolju sliku od te samo nemam vremena, uslova, sreće, Bog me ne voli, horoskop mi je katastrofalan, nisam nikome titrala/titrao gore nepomenute, ali u zagradama definisane, i slično. Uvek postoji bezbroj razloga i izgovora, a nikada priznanje da je ta tuđa slika dobra, niti pohvala za trud koji je u stvaranje te tuđe slike uložen.
Retki su trenuci kada dve ili više osoba koje u nekoliko istih optičkih iluzija vide istu sliku, a da su im se pritom u životu i putevi ukrstili i zato je veoma važno da te osobe shvate da će im zajednički trenuci uvek predstavljati vredne uspomene i da iz tog razloga treba da se trude da ih što više imaju.
Kod tog definisanja i stvaranja sopstvene slike česta pojava, pored blamofobije je i strah od greške, obaveza, rizika i drugih stresonosnih faktora, te se mnogi rukovode tezom da je bolje ništa ne raditi, jer tako se ne može ni pogrešiti.
Ipak, koliko god sopstvenih ili tuđih lepih i realnih slika ili iluzija imali ili priželjkivali, sigurna sam da kada bi ih oduvao neki kosmički vetar, svi bismo mi trčali samo za svojima.   
Kažu da kada umiremo, slike iz života nam se brzo smenjuju pred očima, tako da šta nam je drugo činiti, nego da se potrudimo da kada dođe taj trenutak, imamo što više slika da pregledamo.

четвртак, 16. децембар 2010.

Pusti snovi o hibernaciji

Ej šta radiš?
Evo intenzivno mrzim sneg.
I ni najmanje me zbog toga ne grize savest, jer je količina i učestalost snežnih padavina direktno srazmerna dubini moje zimske depresije.
Počela je agonija izazvana rastom snežnog pokrivača, koja budi u meni želju da se u sledećem životu rodim kao medved kako bih prespavala celu zimu i dobrovoljno propustila uživanje u svim njenim čarima.
Čak me ne grize savest ni kada moja ćerka ujutro skače, raduje se i pevuši ode snegu, a ja sa cigaretom u jednoj ruci i čistilicom za sneg u drugoj, besno mlatim po nedužnom automobilu, nervozno šutiram gomile snega, otresam kaput i psujem, u sebi naravno. Čini mi se da bi mi ujutro lakše palo čišćenje tri wc šolje i dva čučavca u toaletu na Željezničkoj stanici u Baru.
Iako je veliki deo mog bića ostao infantilan, sneg je jedna od pojava koje su od detinjstva do danas potpuno promenile svoju ulogu, te se od neizmerne radosti, osećanje koje me za njega vezuje pretvorilo u svakodnevni izvor frustracije.
Ne mogu da se odlučim u kom obliku ga više volim: kad se sve zaledi, pa on padne i napravi onaj fini, suptilni pokrivač koji je dušu dao za lomljenje ekstremiteta, ili kad se topi, pa ceo grad pretvori u prljavu bezobličnu baruštinu u kojoj se svi danima brčkamo. Svakako, u oba slučaja, za negativne emocije koje prema njemu ispoljavam presudan je faktor iznenađenja, jer nikada ne znam šta me čeka na sledećem koraku, da li ću da poletim ili ću da propadnem do kolena jer sam pogrešno ocenila dubinu naizgled bezopasne blatnjave barice.
Poučena prošlogodišnjim živopisnim iskustvom vožnje sa letnjim gumama i bez zimske opreme, još pre mesec dana sam vozilo natovarila sledećim neophodnim asesoarima: sve četiri zimske gume, ultrasupersonična multifunkcionalna čistilica sa pokretnim zglobom, sredstva za odleđivanje i sprečavanje  zamrzavanja brave, rezervne fensi cipelice (za kancelariju), gumene čizme, kišobran i CD Mitra Mirića koji u najtežim trenucima služi kao podsetnik da ipak postoje i gore elementarne nepogode od snega. A da i lanci, koji pored svoje bazične namene služe i za slučaj da se ukaže potreba da usput zadavim persone koje mi dodatno igraju po živcima. U tu grupu spadaju oni koji očiste samo mali deo šoferšajbne veličine dva oka pa onda čkilje i bauljaju po putu igrajući se ruskog ruleta naročito pri vožnji u rikverc, zatim oni koji naglo koče na svaki nagoveštaj zastoja saobraćaja na pedeset metara ispred njih i na kraju, ali ne i najmanje iritantni, pešaci latentne samoubice koje izleću na put tako naglo da mi pri kočenju ni 6 abs-ova ne bi pomoglo.
Pored ovih saobraćajnih igrarija i zimska moda me ispunjava beskarajnim divljenjem.
Već pred samo obuvanje udobnih, neženstvenih vodonepropusnih čizama, (nisam od onih što balansiraju na štiklicama zarad održavanja imidža seksi ribetine po svaku cenu), obuzme me nervoza i poželim da izmislim neku bolest koja bi bila dovoljno uverljiv razlog moje sprečenosti da napustim svoj topli dom.
Ipak, moram da priznam da postoje i pozitivne strane života i rada pri niskim temperaturama.
Ako ništa, više ne moram da gledam u raznorazne oblike obnaženih prstiju na nogama koji prkosno vire iz oskudnih sandalica. Ovaj moj hobi posmatranja nožnih prstiju  (Toespotting) direktno je prouzrokovan pojavom koju sam letos detektovala, a to je, za mene potpuno neobjašnjiv trend kupovine sandala za broj do dva manjih, kako bi sveže manikirani nokti zabrinjavajuće dužine što bolje grebali po asfaltu. Pitam se da li se zimi ispod zatvorene obuće kriju negovani nokti, ili se ta praksa redovnog odlaska kod pedikira nepravedno zapostavlja. Takođe sam primetila i da je najpopularniji stil lakiranja noktiju svakako French Maniquire (od milošte zvani Frenč) što na francuskom znači "crno mi je ispod noktiju, ali kad zakrečim sa belim, ne vidi se". Za one koji bi mi eventualno zamerili zbog ovog slobodnog prevoda francuskog termina, napominjem da ga i sama često koristim iz očiglednih praktičnih razloga.
Priznajem da bih se snegu besramno radovala da sam negde na planini u udobnoj i toploj kolibici, da ležim obnažena pored kamina i kroz prozor sanjivo posmatram snegom natovarene grane četinara; ili, da ne vozim kola, ne moram ujutro na posao, da me mama presvuče kad se pokvasim, opere blatnjavu garderobu i istu ispegla, da imam 6 godina i ne znam ko su Ratko Mladić, Štefan File, Serž Bramerc, Dejan Šoškić, Saša Popović ili Ekrem Jevrić.
Na žalost nisam više dete, a nisam ni medved ni veverica, već homo sapiens sa veoma osetljivim receptorima i niskim stepenom tolerancije na ljudsku glupost i primitivizam, a i ovi vremenski uslovi svakako ne pomažu da toleranciju podignem na viši nivo.
Ah taj divni sneg. Zašto su me pustili da odrastem?

четвртак, 09. децембар 2010.

Urbano poselo

U životu svako, po nekoj logici stvari, u određenim godinama ulazi u fazu koja podrazumeva samo konstruktivne izlaske. U zavisnosti od muzičkih i društvenih afiniteta, ali i zdravstvenog stanja duha i tela, mesto za izlazak može biti klub, restoran ili kafana, a najčešće je topli dom vaših prijatelja, gde možete na miru da umrtvite posledice napornog dana, nedelje, meseca ili godine, u zavisnosti koliko često upražnjavate taj vid opuštanja, a da ne razmišljate da li ste rekli ili uradili nešto neprimereno godinama, bračnom ili profesionalnom statusu, obrazovanju i slično. Nema više onih besciljnih i neorgnizovanih izlazaka, pivo ispred dragstora, jer i život neminovno postaje organizovan, slobodno vreme ograničeno, a ustajanje ranom zorom neizbežno.
The Day After je uglavnom problem i malo je onih koji mogu da ignorišu ometajuće aktivnosti u periodu od pet do osam ujutro, u vidu uskakanja veselih i razbuđenih potomaka u krevet, zatrpavanja raznoraznim igračkama i konstantnim ponavljanjem rečenica kojima nas obaveštavaju o svojim dnevnim planovima i postavljaju pitanja o mogućnosti realizacije istih. Odgovori tipa: da...ne... mhm...kasnije....idi igraj se... i slično, apsolutno nisu zadovoljavajući. Neki prijatelji mojih prijatelja, a samim tim i moji poznanici,  imali su običaj da detetu stave flašicu, pelenu i sve ostale neophodne rekvizite u krevetac, na dohvat ruke i guze i zatvore se u audiovizuelno izolovanu sobu i spavaju do podne, tvrdeći da je to najbolji način da svoje dete naviknete na samostalnost od prvih meseci života. Kad vi zaspite sa flašom, detetu ostavite flašicu.
Neki roditelji imaju tu sreću da se dete onesvesti  po dolasku u njihov krevet, od alkoholnih i ostalih isparenja, te mogu da budu sigurni da su od mamurnog dana ukrali još bar sat vremena. Dešavaju se i situacije kada nakon burnog noćnog izlaska iz koga ste se vratili u osam sati ujutro, u deset treba da budete na određenom događaju na kome je vaše prisustvo obavezno, čili i orni za celodnevno bdenje, a glava vam je kao televizor i to sa lošim programom. To su dani kada testirate svoju toleranciju, rastegljivost živaca i sposobnost održavanja facijalne ekspresije poznatije kao osmeh, dok vam je u glavi sabor trubača, a u ustima ukus pepeljare iz kluba književnika (iz vremena dok je tamo pušenje bilo dozvoljeno). Stanje koje se može nazvati "moždani udar u najavi": znojite se kao James Brown, pasivno učestvujete u razgovoru i sanjate bilo koji vid horizontalnog opružanja sa lavorom na dohvat glave, jer ruku ne možete da pomerite.
Što se tiče konstruktivnih izlazaka, trudim se da ih sebi priuštim što češće, te sam tako pre izvesnog vremena bila na koncertu u Beogradu sa prijateljicom, gde smo kasnije nekom društvu prepustili organizaciju daljeg provoda u glavnom nam gradu.
Nakon što mi je gitarski zvuk podigao nivo serotonina u organizmu, a pivo i rakija energetski naboj, otisnula sam se u noćni život, bez grama mozga, ali sa značajnim brojem promila nedozvoljenih supstanci u krvotoku. Došli smo u elitni klub gde "obična raja" nema pristup, a na ulazu mlataraju sa spiskom i svađaju se sa velikim brojem prisutnih očajnika koji pokušavaju na bilo koji način da uđu i stope se sa hipnotisanom gomilom. Ženama koje nisu na spisku još i uspeva, verovatno obećavanjem ranojutarnjeg brzinskog snošaja, ili nešto slično, a muškarci su zaista u krajnje nezavidnom položaju. Ako ste muškarac sa željom da izađete na moderno i popularno mesto u Beogradu, nužno je da budete ili "(kvazi) selebriti" ili puni keša i uticajni.
S obzirom da smo bili na spisku, odnosno selebritiz +2, uđosmo i napokon se dočepah toaleta koji mi je, moram da priznam, to veče bio najzanimljiviji kutak u celom klubu.
Uzimajući u obzir činjenicu da sam znala da se neću naslušati muzike, niti nagledati zanimljivih ljudi, okrenula sam u svojoj glavi omiljenu ploču i zamišljala da sam na tonskoj probi mladih nada grandž muzike na nekoj američkoj "zaječarskoj gitarijadi" u Sijetlu.
Pet sati na tom mestu, prošlo mi je kao deset minuta u realnom životu i nakon jednog teturajućeg povratka iz toaleta, ugledala sam mušku individuu koja je prišla mojoj prijateljici i maltretirala je neobaveznim ćaskanjem. Moje pojavljivanje je vidno poremetilo planove dotičnog mladića, ali ga nije omelo u nastojanju da do kraja isprati svoj plan, te se i meni kurtoazno obratio, po sistemu budi dobar sa drugaricom, pa možda i uletiš. Nakon uobičajnog:  ko si, gde si, šta si, usledilo je: koliko imaš godina...aaaaa TRIDESETPET, nemoguće? Bla bla bla...a iz Novog Sada...a gde spavate?...kod tvog muža?...ti si UDATA? A kako tvoj muž ovde, a ti tamo? Pa šta radiš ovde u sitne sate kad si udata?
Beng, tras, svuš...otreznila sam se u sekundi. Ovo antologijsko pitanje me je nateralo da se zabrinem za psihičko zdravlje mladih u nas.
Trebali su onda da postave znak na ulazu: Zabranjeno za udate žene preko 30 godina, a za nas koje možemo da prođemo kao mlađe i po čijem se izrazito opuštenom obliku ponašanja nikada ne bi zaključilo da spadamo u tu kategoriju, treba da uvedu i poseban test koji bi nas odmah na ulazu eliminisao kao nepoželjnu grupaciju.  Nisam znala da ti "elitni" klubovi predstavljaju neki vid modernog posela gde u kolu igraju samo"available birds" pa ti se uhvati, a oni će da izaberu. Mi udate žene nikako nemamo pravo da se zabavljamo i ako smo kojim slučajem izašle, mora da smo u lovu na neko izvanbračno osveženje, što se još i smatra prihvatljivim, ili smo tu da bez realne potrebe budemo konkurencija ostalim ženkama, a missleading faktor muškom polu koji bi da nešto odvoji.
Eh, što nisam odmah rekla da imam dvadesetpet i da sam tu samo da bih uhvatila nekoliko požudnih pogleda, jer za ozbiljniju akciju nemam ni snage niti funkcionalnih moždanih ćelija, a i seksualna želja mi se ugasila pri ulasku i prijemu audio nadražaja koje je DJ emitovao kroz svoj gethotech sound.
Sutrašnjeg dana mi je mamurluk došao kao pesmica u odnosu na zabrinutost izazvanu izvrnutom životnom filozofijom mladih naraštaja, pripadnika generacije koja uživa u blagodetima noćnog života.
Očigledno nikada nisu slušali onu staru englesku narodnu "Girls Just Wanna Have Fun".  


петак, 03. децембар 2010.

Parking Gerila

Situacija sa nedovoljnim brojem parking mesta u gradu je više nego frustrirajuća i svima bi trebalo da bude jasno da, ukoliko zgrada ima 70 stanova i 15,5 pozicija za parkiranje i to samo ukoliko prostor racionalno iskoristimo, nije moguće da svi mi koji u njoj stanujemo uspemo svaki dan da svoj automobil parkiramo na komfornoj udaljenosti. Od mesta na kome sam se se uveče parkirala direktno zavisi i u koliko sati ujutro treba da ustanem, te ako je to u susednoj ulici ili dve ulice od moje, ustajem pola sata ranije, a u nepovoljnim meteorološkim uslovima na to dodajem još deset minuta. Naravno, razumljivo je i logično da mi svi želimo da se parkiramo ispred svoje zgrade, naročito ako smo se upravo vratili iz megamarketa i kupili zalihe hrane i higijenskih sredstava da preživimo dva građanska rata. Razumni ljudi se pomire sa činjenicom da iznenađenje treba da predstavlja prazno mesto, a ne nedostatak istog.
Moj komšiluk me neodoljivo podseća na Neighbourhood Watch Area, ali kad su u pitanju parking mesta. Dokone komšije imaju strateški sistem praćenja, koji se odvija u stilu: Kada sam loše sreće parkiram vozilo pored puta na za to nepredviđeno mesto, uđem u stan, sedim pored prozora, osluškujem i nestrpljivo očekujem zvuk otvaranja vrata (oni sa istančanim sluhom i na nižim spratovima čak detektuju i okretanje ključa), čekam u niskom startu sa ključevima u ruci dok ne čujem zvuk motora, ulećem u automobil i zatim parkiram na željeno mesto.Takozvana Džek Pot mesta su rezervisana za najupornije sa urođenim senzorima i viškom slobodnog vremena.
Stižem večeras ispred zgrade i ugledam prazno mesto, prvo pogledam levo pa desno, za slučaj da neki komšija presretač ne izleti pod točkove. Uverena da ne vreba nikakva opasnost, polako i nonšarlantno se uparkiram. S obzirom da u svojim kolima pušim (to dušmani nisu zakonski regulisali), otvoren mi je prozor te sa  neidentifikovane udaljenosti, sa prozora koji je u tom trenutku izvan mog vidokruga, čujem ženski glas za oktavu viši od primerenog:
Ne možete tu da se parkirate!
Lepo sam raspoložena, u post-PMS fazi, te ljubazno upitah: Izvinjavam se, da li meni govorite?
Da! Ne možete tu da se parkirate. Ja ceo dan hoću tu da se parkiram i sad ste vi došli i parkirali se. To je naše mesto.
Hmmm. Pomislih da mi je ona jedna rakija koju sam popila pola sata pre toga udarila na uši.
Očekivala bih objašnjenje tipa: Tu je pukla cev i dolaze radnici da je zamene pa mesto mora da bude slobodno, ili, dolazi dostavno vozilo sa lekovima za moju bolesnu tetku, ili čak, planiram da izvršim samoubistvo pa da vam ne ulubim karoseriju. Ovo poslednje računajući na humanost i komšijsku solidarnost. Ali ne. Dobro sam čula jer je isfrustrirana ženska kreacija izgovorila tu rečenicu nekoliko puta, kao da je uvežbavala ceo dan čekajući nečiji pokušaj da se parkira na „njihovo mesto“.
To mi je zazvučalo isto kao: E ne možete da uđete u lift na petom spratu jer ja ceo dan planiram da uđem na mom trećem i želim da se vozim u praznom liftu.
Elem, ja se zaista izvinjavam, ali ako možete u tom slučaju da mi pomognete da se nekako parkiram ispred svog stana na petom spratu, jer ceo život maštam o tome.
Kao odgovor sam dobila nekoliko povezanih „C“ i „ma nosi se u“, što bi Homer Simson rekao, something something. Dok sam izašla iz auta da vidim s kim sam imala čast da razmenim nekoliko reči u ovo sumorno veče, ona je već ušla u stan, verovatno da se maši bejzbol palice i fizički se obračuna sa mojim automobilom.
Nisam zaista čula gde treba da se nosim, ali ako ljubaznu komšinicu sretnem ovih dana u ulazu i prepoznam njen umilni glasić, pitaću je. Gde god me to poslala, iskreno se nadam da je blizu, pa da mogu i peške. 

среда, 01. децембар 2010.

Leglo bi nam k'o šaman budali

Gledam jutros prilog o nekom šamanu/iscelitelju/doktoru koji se bori protiv loših energija i oslobađa ljude, države i sva živa i neživa bića od sila zla koje su ušle u sve pore prirode i društva. Njegove moći su navodno neograničene. Vidi auru svakog čoveka, nepogrešiv je u dijagnostifikovanju i lečenju, druži se sa Putinom, ima kuću na Beverli Hilsu, milione na računima u bankama širom sveta, ali i milione zadovoljnih klijenata koji su ih napunili. To mu dođe kao neki He-Man srpskog porekla. Svetski, a naš. E taj nam je potreban i svakim danom sam u to sve ubeđenija.
Ovih dana me intenzivno boli treće oko (nadam se da mi šaman neće zameriti) pri praćenju aktivnosti iz virtuelnog života mojih fejsbuk prijatelja na čijim se profilima pojavljuju postovi sledećeg sadržaja:
Devojka se ubila kada je videla ovu sliku svoje keve na fejsu (152.610 people like this), Devojka se ubila kad je doživela ovo na svom venčanju (137.917 people like this), Hteo da se našali sa svojom devojkom ali ju je ubio (127.281 people like this).
Iz ovog malog uzorka može se naslutiti veoma zanimljiva statistička slika, a i izvući korisne pouke.
Reklo bi se da su od ukupnog broja ljudi čiji je život okončan suočavanjem sa nemilim vizuelnim doživljajem, velika većina devojke, kao i da je otprilike 600 hiljada ljudi zaista poremećeno, jer kako drugačije objasniti činjenicu da su ove stranice toliko „lajkovane“.
Koristan savet bi svakako bio da  nikako ne dozvolite svojoj kevi da otvori fejsbuk profil, kao i da se slučajno ne zabavljate sa mladićem koji ima smisla za humor i koji se trudi da vas u svakoj prilici razveseli.  
Apelujem na gore pomenutog šamana da nas što pre kolektivno ošamani. Da izbaci iz nas to zlo i lošu energiju koja nas tera da izrazimo pozitivne emocije u interakciji sa vestima o smrtnim slučajevima koji se dešavaju pod neobičnim okolnostima. U međuvremenu se pojavilo nekoliko novih stranica (otac, majka, sin, baba...svastika? video/videla nešto pa umro/umrla). Nadam se da je ta ista  devojka  koja je videla sliku svoje keve na fejsu i nečija svastika, pa molim one koji su lajkovali da mi potvrde moje nade, ipak, broj nastradalih bi u tom slučaju bio smanjen za jedan.
Ukoliko Gospodin Šaman uskoro ne aplicira svoje moći i nekolicina zlom nezahvaćenih jedinki će preći na tamnu stranu. Evo što vreme više odmiče sve me više interesuje kakva je to slika keve na fejsu koja je nesrećnu devojku naterala da sebi oduzme život. Da joj nije možda keva ukrala ideju za živopisnu scenografiju koju je ona nameravala da iskoristi za foto sešn (pored bojlera u kupatilu sa toalet papirom u ustima umesto jabuke)? Možda, keva u ljubavnom zagrljaju sa omiljenim junakom iz latinoameričke sapunice, ili keva u fan pitu na koncertu Dženana Lončarevića, za koji ona nije uspela da pronađe kartu?
Jednostavno mora da je fotografija zabeležila nešto od navedenog, jer ne mogu da zamislim gori samoubilački scenario.
Da bismo sprečili dalje širenje ove loše energije koja, kao što se iz priloženog vidi, najviše utiče na izumiranje moždanih ćelija, predlažem humanitarnu akciju za prikupljanje sredstava radi angažovanja Gospodina Šamana i molim sve ljude dobre volje da mi se pridruže i pruže svoju, isključivo novčanu podršku, jer na lepe oči ne reaguje.
Akciju bi mogli da započnemo podizanjem društvene svesti i organizovanjem javnih događaja zabavnog karaktera na kojima će se sredstva prikupljati, a od posećenosti tih događaja, ili kako bi naša istaknuta estradna umetnica Lepa Brena rekla, ivenata, direktno će zavisiti uspeh ove akcije. 
Zemljo Srbijo, ošamani se za bolju budućnost.


субота, 27. новембар 2010.

Slalom ulicom Vojvode Stepe

Nije mi jasno zašto se još uvek, sa ovih svojih dovoljno godina, nisam preselila u Beograd. Gotovo sam sigurna da je Beograd moj astrološki blizanac, a i verovatno su mu se neptun i pluton negde pozitivno ukrstili sa mojom venerom i merkurom, pa se na njegovim ulicama družim sa đavolom, a nijedna tikva koju smo zajedno posadili još uvek mi se o glavu nije obila.
Putujući nadasve inspirativnom ulicom Vojvode Stepe u Beogradu, gde bi šetajući verovatno izgubila svih sedam života, razmišljam o gradovima i prevoznim sredstvima koja najbolje odgovaraju ritmu njihovih ulica. Ritam ulice Vojvode Stepe je neki ciganski beat box jungle stajl, uz pomoć koga elegantno, a opet silovito, izbegavaš tramvaje, agresivne pešake, parkirana dostavna, taksi i ostala vozila, a bogami i ona koja predstavljaju prevozno sredstvo, a liče na zadnji točak motocikla prikačen na kokošinjac. Na sve strane parangali sa udicama svih veličina, a ti ne znaš da li pre da gledaš u živopisna prikazanja raznih ljudskih kreatura ili da se čuvaš upada razjarenih pešaka koji izgledaju kao da duboko veruju da je pešački prelaz mesto na koje, ukoliko kročiš nogom, ista će ti otpasti.
Učestvovanje u igri „Ruski rulet ulice Vojvode Stepe“, je nužno i neizbežno ukoliko želite da kroz nju stignete na mesto na koje ste se vozeći svoj automobil toga dana uputili.  
Razmišljam kako bi mi koristilo da svako jutro na putu ka poslu, umesto dosadnim i predvidivim Subotičkim bulevarom u Novom Sadu, na posao dođem ulicom Vojvode Stepe. Da tako nabrijana (po ko zna koji put hvala braći Hrvatima na odgovarajućem izrazu) ujutro uletim u kancelariju, dok mi igla kojom mi je adrenalinska injekcija ubrizgana u krvotok još uvek viri iz vene, poslovni dan bi mi protekao savršeno. Oduvala bih sve one iz kategorije „kamioni avioni pun sam para, ali kad vaše usluge treba da platim i mišija rupa mi je prevelika“, kao i one „nemojte Vi koji se niste rodili ni za vreme Tita, mene da učite vašem, a ni mom poslu, jer ja sam metuzalem iz doba komunizma, koji je ušao u poslovne vode još dok je mala Mirjana Marković sanjala svoj san koji nam je kasnije svima doneo blagostanje“ .
Zaključila sam da ako želim u ovoj našoj sređenoj i uređenoj zemlji da preživim radni dan, prolazak kroz ulicu Vojvode Stepe mi je neophodan.
U mislima sam se vratila par godina unazad i konačno shvatila zašto nisam ostala u Engleskoj ili Nemačkoj, već sam se vratila i dala svoj skromni doprinos smanjenju procenta izliva mozgova iz zemlje nam Srbije. Svojevremeno sam ceo Dizeldorf, poznat po sintagmi, „Gde god pođeš – bicklom stigneš“ i to bezbedno, istražila vozeći to višestruko korisno ekološko prevozno sredstvo. Biciklističke staze, biciklistički semafori, nasmejane bakice na rolerima, parking mesta za bicikle, jednostavno raj za ljubitelje međunožnih gurala (opet hvala braći Hrvatima na adekvatnom izrazu).
U Londonu sam kao prevozno sredstvo koristila isključivo metro, čak sam metroom išla i na mesta do kojih bih laganom šetnjom pre stigla nego do perona na kome nas ljubazno upozoravaju da postoji mogućnost da upadnemo u jendek pre nego što voz stigne u stanicu.
Nećemo mi još u Evropu. Kome je do udisanja svežeg vazduha i rekreacije na putu do posla, kome je do prostrane biciklističke staze, brzog, efikasnog i sigurnog prevoza. Ko još želi nasmejan i rasterećen da započne radni dan?
Mogu ja pobeći iz Vojvode Stepe, ali ga iz sebe neću i ne mogu isterati.  

петак, 26. новембар 2010.

Kaput za pušenje

Samo da prijavim novoustanovljenu kategoriju zimskog kaputa - Kaput za pušenje. Nažalost nije ono što ste prvo pomislili, mada su se kreatori ovog Zakona o zaštiti stanovništva od duvanskog dima (u daljem tekstu: Dušmani) svojski potrudili da se osećam kao da sam ga ispušila kao nikad do sada.
Gledam pre par večeri emisiju pod nazivom "Da li su ugrožena prava onih koji su do juče ugrožavali prava drugih?". Tema je prilično zanimljivo razrađena i pokupih tu i par korisnih kontraargumenata za buduće rasprave sa tvrdoglavim pro-Dušmanski orjentisanim individuama. Šamarali su se nekim naučnim, navodno dokazanim i navodno nedokazanim tezama, od kojih mi se mnogo svidela ona da su pušači inteligentniji i zabavniji od nepušača, kao i ona da je bolje zapaliti cigaretu pre seksa, jer deluje stimulativno, nasuprot uvreženom mišljenju da je cigareta najslađa posle seksa. Ne vidim razlog zašto se nebismo stimulisali i pre i posle, kao i za vreme, ali tu temu nisu dotakli.
Eto, umrla bih sa svešću da nikada nisam ugrozila prava drugog ljudskog bića. Još malo pa će nam zabraniti da pušimo u parku da slučajno ne ugrozimo prava veverica da udišu svež vazduh i proglasiće nas zlostavljačima životinja koje takođe spadaju u kategoriju pasivnih pušača. E onda smo ga tek ugasili. Sjajna ideja nekim besposlenim mediokritetima da pokrenu kampanju protiv zlostavljanja veverica duvanskim dimom. Sigurno će im biti poklonjena skupa televizijska minutaža, imaće svoj trenutak slave i palamuđenja i najmanje mesec dana se neće skidati sa malih ekrana.
Crno nam se piše. Ima da nas bombarduju srceparajućim fotografijama duvanskim dimom ugroženih srpskih rođaka Diznijevih junaka Čipa i Dejla i da se vrte mesecima po medijima, kao ono nesrećno kuče sa identitetom. Nisam u toku, da li je neko na kraju usvojio kerušu Milu?
Ako građanska inicijativa bude dovoljno udavna, Dušmani nam uvode amandman po kome će spisak mesta na kojima ne smemo da pušimo biti proširen:
Briše se: "Zatvoreni javni prostor" a dodaje "otvoreni i zatvoreni javni i tajni prostor". Tako da, ako vas komšija uhvati i prijavi pušenje na terasi i duvanje u pravcu njegovog sterilnog stana, a u ćošku koji je van vidokruga vaše žene, novčana kazna će biti blag udarac u odnosu na uskraćivanje istog u bračnom krevetu.
Gledam u ovaj moj kaput za pušenje i razmišljam, nisam ga ovoliko puta skinula i obukla otkad sam ga kupila, koliko za poslednje dve nedelje. Nisam ni sa kolegama pušačima toliko pričala poslednjih nekoliko godina. U duhu profesionalne deformacije smislih u trenutku i slogan. Zakon o ZSODD - Spaja ljude s ljudima i ljude s kaputima.
U jeku inspiracije, osetih nedostatak nikotina, te zgrabih svoj ljubljeni kaput za pušenje.
Izađemo on i ja na terasu, pada kiša, psujem Dušmane, sva sreća pa je terasa natkrivena. Bacivši pogled na krov zgrade preko puta po prvi put od uvođenja zakona, osetila sam se superiornom i privilegovanom. Desetak zaposlenih ispod dva kišobrana, duvaju jedni drugima za vrat i još poneki deo tela, u zavisnosti od visine najbližeg kolege na koga se naslanjaju. Jadnog li prizora. Osećala sam se kao na plaži za bogatune iz one epizode Alana Forda, gledajući ove preko puta na plaži za siromahe kako se gurkaju i čežnjivo me gledaju, a mene sve sramota, pa sklanjam pogled.
Ma glavu gore, i od goreg ima gore.

уторак, 23. новембар 2010.

Ispušili

Upravo uđoh u kancelariju sa terase na kojoj nam je ljubazno rukovodstvo Sajma odobrilo jednu poziciju, koja mora biti obeležena u skladu sa zakonom i gde mi, "šačica" pušača, možemo da robujemo svojim bolesnim navikama. Sreća naša pa nas je neko pogledao odozgo i poslao nam sunčane dane bez vetra, te nam pušenje ovih dana predstvlja pravo uživanje. Uskoro ćemo taj osećaj zameniti osećajem pušenja u bolidu pokojnog Aertona Sene i to bez krova, a to, ako uopšte pod naletima vetra i uspemo da zapalimo po jednu. Stižu nam dani cvokotanja, ali pročitah pre neki dan članak o penzionisanom zaposleniku NASA-e, koji odgovorno tvrdi da se sagorevanje kalorija, verovali ili ne, ne događa pod uticajem toplote, već upravo dok se smrzavamo, dakle, docvokotaću ove zime do manekenske linije. Eto i jedne lepe i korisne stvari koju je primena ovog zakona iznedrila.
Pod uticajem ovog nadasve korisnog zakona sam počela svako jutro i da ustajem pola sata ranije, kako bih skuvala kafu i u sedećem položaju popušila par cigareta, a možda i pogledala nešto zanimljivo na televiziji. Upravo to se i desilo. Prebacim jutros na VH1 i posle zastrašujuće grotesknog prikaza onog bespolnog i aseksualnog bića poznatijeg kao Lejdi Gaga, kreće spot koji počinje skidanjem nekih privlačnih tela...uf  pomislih...leglo mi je kao šamar budali. Naziv pesme obećava: All the Lovers, izvođač Kylie Minogue. Daj nešto slatko da odgledam, kad već ne pijem slatku kafu.
Lepo se razvijaju događaji, svi se skidaju, ljube se, muško- ženski parovi, muško- muški, žensko -ženski, kreću svi polako na gomilu, United Colors of Benetton, svega ima, crnaca, kineza, indijanaca...divota... i naravno seksipilna Kajli sa mnoštvom ruku na svom obnaženom telu. Eksplicitnog li spota, pomislih. Mašu, raduju se, uživaju...ja srkućem kaficu, uvlačim dimić...gomila sve veća i veća. Kajli u ravni sa devedesetsedmim spratom nebodera, Kajli u visini vrha nebodera, očekivah Spajdermena, ali ne. Pojavio se konj.
U tom trenutku sam se stvarno uplašila daljeg razvoja događaja i nisam smela dalje da gledam, a i bilo je vreme da krenem u nove radne pobede.
Back to reality...evo me u ćošku na terasi na sedmom spratu mog nebodera, ponosna na svoju novu funkciju Lica odgovornog za sprovođenje zakona,  potpuno obučena, čak ni konja na vidiku. Šta ću kad sam kobila, pa nisam slušala svoje roditelje koji su me na vreme upozoravali da je pušenje jedna ružna navika koje ću se teško otarasiti.

Što ste pušili, pušili ste

Danas je poslednji pušački dan u mojoj kancelariji i postoji realna opasnost od trovanja duvanskim dimom na kraju radnog vremena. Napušiću se za sve dane agonije koji dolaze. Već zamišljam sebe, u narednim mesecima kako izlazim iz zgrade i pušim šest cigareta odjednom, sva sreća pa odmah ulazim u kola, te se onesvešćujem u sedećem položaju. Pre mesec dana me dočekalo na stolu Obaveštenje o primeni Zakona o zaštiti stanovništva od duvanskog dima. Čitala sam i plakala. Ali ne toliko zato što od sutra neću moći da pušim, citiram: u svim javnim prostorijama kao i u prostoru koji se u smislu zakona , ne smatra zatvorenim javnim prostorom, a koji je funkcionalni deo prostora u kome se obavlja delatnost (restoran, predvorja, hodnici, stepenište, toaleti, liftovi, magacin, garaže, pomoćni objekti i službena vozila) idi bre, a baš sam mislila da pušim u liftu, a o službenom vozilu da ne govorim. Plakala sam jer sam svesna da nikada neće doneti Zakon o zaštiti stanovništva od ljudske gluposti, a ima nas dovoljan broj ugroženih. Bilo bi lepo kada bi glupim ljudima bilo zabranjeno da budu glupi u svim javnim prostorijama gde zaista vrše atak na mentalno zdravlje nas ugroženih. To što su oni glupi u svoja četiri zida, to je njihova stvar i sve dok mene ne ugrožavaju nemam ništa protiv. Mislim, ništa efikasno. Do sada sam uz cigaretu nekako i izlazila na kraj sa tim problemom, zapalim, kuliram i ne razmišljam. Sada zaista mislim da ovakav zakon povlači donošenje i ovog drugog. Nivo tolerancije će se značajno spustiti, usled nedostatka nasušnih nam cigareta. Elem, da ironija bude veća, osoba koju su odredili kao odgovornu za sprovođenje ovog diskriminišućeg zakona je, verovali ili ne, moja malenkost. To je verovatno neki psihološki igrokaz koji mi priređuju znajući da sam najstrastveniji pušač u kolektivu.
Nedavno je usvojen i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu. Ako sad naprasno država počne da primenjuje, ali stvarno da primenjuje taj zakon, nadrljali smo i mi i poslodavci.
Evo pogledah upravo svoju pepeljaru. Bilans 6 cigareta za 1522 karaktera bez razmaka. Bojim se da ako se nešto ne promeni u Zakonu o zaštiti od duvanskog dima, dobiću otkaz u skladu sa ovim o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu. Ima sve kolege da zlostavljam na dnevnoj osnovi, ukoliko ne dobijem očekivanu dozu nikotina za vreme trajanja radnog vremena.
Čuvajte se, stiže lice odgovorno za sprovođenje Zakona o zaštiti stanovništva od duvanskog dima!