Странице

четвртак, 26. мај 2011.

Pumpadžija & drkadžija

U slučajevima kada mi je ponuđena ta opcija, ponekad volim da "izigravam" krhku ženicu, glumim nesposobnu pripadnicu slabijeg pola i čekam da neko nešto umesto mene uradi. Eto, recimo, na samouslužnoj benzinskoj pumpi uvek čekam da mi, obično vrlo neljubazan, a ponekad čak i simpatičan službenik sipa gorivo, mada vidim da tu pogodnost koriste i muškarci u punoj snazi, valjda da ne isprljaju ruke, ili jednostavno zato što im se može. Pojava besramne bahatosti, neskrivenog egoizma, ili kako već to da nazovem, je veoma uzela maha i koliko primećujem ljudi apsolutno ne razmišljaju da možda postoji još neko ljudsko biće u njihovom okruženju koje ima i traži ista ili slična prava.
Ako imam dovoljno benzina, neću nikada čekati na pumpi kada vidim da je red dugačak, nego ću da produžim do sledeće, trošeći uzaludno i ono malo što mi je ostalo, jer ako nečeg u životu nemam, to je strpljenje. Mene oduvek krasi ta divna osobina zvana nestrpljivost, koja se u najvećem broju slučajeva apsolutno ne odražava na ljude iz moje okoline i samim tim je gotovo neprimetna i ugrožava samo moju malenkost, ali koga je to briga.
Uputim se tako sa gorivom i mozgom na rezervi na benzinsku pumpu i sva sreća situacija je podnošljiva. Ništa srašno, ispred mene u redu na dva pumpna mesta četiri automobila, sve muškarci, znači sami će da sipaju, znači ići će brzo. E šipak! Ista situacija kao sa mojom procenom na kojoj ću kasi u supermarketu pre stići na red. Prosta logika, kao na primer, sredovečni muškarac sa malom korpom i deset artikala će brže proći nego gospođa u godinama sa kolicima punim pseće hrane različitih gramaža i ukusa, nikako nije primenljiva.  
I tako, čekam na pumpi, prvi sipa, ode da plati, odveze se, drugi takođe. Treći stane ispred druge pumpe, ispred njega prazno mesto, nas pet čeka, ja odmah iza njega u neverici zagledam da slučajno prvi aparat nije pokvaren. Štalski tip muškarca, bez kose i stila, ali zato sa tri kilograma zlata oko vrata, izlazi iz automobila, pogledom traži nekoga da mu sipa gorivo i nešto dovikuje. Od momenta kada je izašao, bio uslužen, platio i odvezao se, prošla je čitava večnost, bar u mom svetu nestrpljivosti. Kada je napokon izašao iz vidokruga, krenem ja da se parkiram. Nisam ni ubacila u prvu brzinu, a zaposlenik benzinske pumpe je već počeo da mlatara rukama i da mi pokazuje da stanem na ono prazno mesto ispred, kako bi mogao još neko u isto vreme da bude uslužen. Zapitavši se u čemu je razlika između mene i prethodnog klijenta, osim u vaspitanju i koeficijentu inteligencije, otvorim prozor i priupitam mladića zašto "gospodina" nije tako ljubazno rasporedio. Nije mi odgovorio, ali naravno, razlog je to što njemu nije smeo ništa da kaže, a na mene bi još mogao i da podvikne, bar do trenutka dok ne izađem iz kola i prikažem mu se sa svih svojih 180 cm visine i u svoj svojoj nezanemarljivoj zapremini. Malo mi je žao što u sedećem položaju odajem utisak polupismene plavuše tinejdžerke, mada mi verovatno ni zastrašujući izgled Keti Bejts iz filma Mizeri ne bi pomogao, jer sam ipak samo žena, pa još u razdrndanom Puntu.
Dotični gospodin verovatno tako tretira i konobare u kafićima, vraćajući šest kafa dok ne dobije baš onu sa željenim ukusom i sopstvenu decu kod kuće da mu donose piće dok on zavaljen u fotelji gleda utakmicu, a u redu nije čekao još od kada su ga, kao malog, starija braća i momci iz kraja terali da im kupi cigarete i pivo.
To je onaj isti, koji vozeći se po gradu, iz trake za pravo skreće levo ili desno, obilazeći gomilu luzera koji su se drznuli da poštuju saobraćajna pravila i ubrzava  kada vidi da neko ima nameru da se prestroji u njegovu traku. To je i onaj, koji ulazi preko reda kod lekara, nonšarlantno prolazeći pored poluživih bolesnika koji tu poslušno čekaju tek neka tri do četiri sata.
Važno je ipak, nas kulturne i poslušne maksimalno neljubazno upozoriti da treba da poštujemo red  i da mislimo na druge, da predamo knjižice i sačekamo da nas prozovu, da uzmemo brojeve i ne pitamo ništa dok nam ne dozvole i da u redu stojimo striktno iza žute linije.

уторак, 17. мај 2011.

Erotska inteligencija

Iako nisam formalno edukovana da se bavim takvim pojmovima i njihovim definicijama, verujem da mi niko neće zameriti, ako se na trenutak pozabavim erotskom inteligencijom i njenom zastupljenošću u svom neposrednom radnom i paradnom okruženju. 
Čitajući tekstove učenih ljudi, koji proučavaju erotsku inteligenciju, zaključila sam, da je većina ljudi, mislim na poznanike, tj. ljude koje površno, ili uopšte ne poznajem, a oni mene još manje, veoma erotski neinteligentno.
Naročito sam uhvatila sebe da svoj profesionalni život u velikom broju slučajeva podređujem erotskoj inteligenciji i nedostatku iste. Kako je priroda mog posla takva da komuniciram sa ljudima na dnevnoj osnovi, a profesionalizam i ljubaznost sastavni deo moje ličnosti, gotovo u 90% slučajeva, moje ponašanje je bilo pogrešno protumačeno. Muškarci, naročito oni srednjih godina i stariji, apsolutno ne razlikuju profesionalnu ljubaznost od flerta, koketiranja, nabacivanja, a da ne kažem, da samu činjenicu da su u prilici da razmene nekoliko reči sa mnom, protumače kao priliku za otvoreno udvaranje, ili ubacivanje doskočica i primitivnih i nekreativnih seksualnih aluzija.
Koliko su u poslu moju ljubaznost tumačili kao zeleno svetlo na semaforu, toliko su moj flert u privatnom životu, shvatali kao najprirodniji oblik komunikacije između mene i svih osoba muškog pola. Svi moji pokušaji "nabacivanja" pretvarali su se u sindrom "Paradise City", koji je dobio naziv po istoimenoj pesmi benda Guns N' Roses, gde je početak savršen, a negde na minut i dvadeset pet sekundi, kao da su ubacili deo neke druge potpuno nepripadajuće numere. U skladu sa tim, dobijala sam na rastanku, umesto željenog poljupca, "jao baš si do j..., baci pet" i sl. Ali zato na poslovnim sastancima, ponekad imam osećaj, da bi druga strana umesto stiska ruke u duhu dobre poslovne politike, poželela stisak nekog drugog ekstremiteta.
Na žalost, ne postoji kurs erotske inteligencije, jer da postoji, možda bi trebalo zakonski regulisati obavezu pohađanja za sve punoletne građane oba pola. Ipak, ne bismo ni na to mogli pouzdano da računamo, s obzirom na činjenicu da su mnogi odslužili vojni rok, a ne znaju ni kako izgleda puška, ili položili vozački ispit, a predstavljaju konstantnu opasnost za sve učesnike u saobraćaju.
U slučajevima kada osoba ima izuzetno nizak koeficijent erotske inteligencije, ostaje nam samo da posegnemo za veoma eksplicitnim verbalnim izražajima, kao što su:
Osoba vam se nabacuje, a u prilici ste da je na najefikasniji mogući način lišite svake moguće nade u pozitivan ishod: Kratko i jasno "Odjebi" će biti dovoljno.
Osoba vam se nabacuje, a poslovna etika, kućno vaspitanje, vreme, mesto i društvo ne dozvoljavaju upotrebu kratkog i jasnog "Odjebi": Morate da pribegnete drugim metodama, kao što je ekstenzivno raspredanje o mužu/momku, predstojećem venčanju i sl.
U slučajevima kada ste vi inicijator intimiziranja i produbljivanja odnosa, a protivnik to prepozna kao ljubaznost i vedar duh, možete da uradite samo dve stvari:
Da prihvatite igru i ostanete/postanete "prijatelji", što za posledicu ima dugotrajan mukotrpan život baziran na mazohističkim porivima, ili da potpuno izbacite tu osobu iz svog života, do momenta kada vam postane svejedno, a onda vam više u životu i nije potrebno njegovo/njeno prisustvo.
Ono što ne bismo trebali, a verujem da nekolicina nas to često radi, je da izražavamo svoju naklonost artikulisanim rečima i rečenicama. Takvo verbalno iskazivanje vrlo je nepopularno i kontraproduktivno, jer zašto bismo uopšte otvorili karte, kada nas sa tim lepim neotpakovanim špilom jednoga dana mogu i sahraniti.

среда, 04. мај 2011.

Qque i motique



Danas sam, šetkajući se po socijalnoj mreži, tj. kad sam bila „na fejsbuq“, Formerly Written As "na fejsbuku", otkrila da nema potrebe više da pišemo KU, već, kako bismo bili praktični i urbani, možemo da napišemo jednostavno Q. Dakle, nisam bila na Fejsbuku, nego na Fejsbuq.
Prvo sam, gledajući u rečenicu koja sadrži toliko ch, sh, w, i q slova, pomislila da se radi o nekom drugom jeziku. Shaljem ti chestitq???!!! Ne razumem u čemu je poenta. Da budeš drugačiji i zanimljiviji od drugih - nisi, da ti bude jednostavnije da kucaš - nije, da te niko /neko ne razume - sigurna sam da će uz mali napor svako razumeti. Pa šta je onda? Da li ovi sa manjkom sivih moždanih ćelija i viškom hormona, dobijaju neke sublimirane poruke iz svemira, kako bi nas doveli do toga da za 50 godina, ona deca što će svirati na usisivačima, ne mogu da pročitaju knjige štampane u našem vremenu. E možda je to. Baš će im biti lepo. Svi će da se druže samo online, da pričaju, jedu, vode ljubav, sviraju, kuvaju i tuširaju se preko računara...i da se lepo svi kolektivno lajqju. A šta će ove qque i motique (ovo još nisam videla, ali što da ne, ako može "ku" da bude q, zašto onda "ke" da ne bude que) što i sad jedva da razlikuju č i ć, kao će oni da se snađu? A kad smo već kod toga, znam da se č piše ch, a kako se piše ć?
Sigurno je i ovaj atak na azbuku potekao iz zapadnjačkih centara moći. Teorija zavere u punom zamahu.
Ne treba nama nikakva zavera, kad nam je tastatura puna nekih neupotrebljivih slova, a mozak neupotrebljivih ćelija.
Nedavno sam, vraćajući se sa puta, negde kod Šapca, svratila sa porodicom u restoran, jedini koji je nekim čudom radio, s obzirom da se za prvi maj svi lepo najedu roštilja, pa nema potrebe da posećuju restorane. Pored svih onih usputnih sa egzotičnim imenima: Rodos, Ženeva, Majami i sl, baš ovaj „Kod izvesnog“, neću da mu pominjem ime, da ga ne bih reklamirala, je bio otvoren i relativno posećen. Terasa pokrivena i ušuškana onom teškom plastikom koja zadržava mirise hrane i ustajalog tepiha, na sredini LCD TV i oko njega okupljeni meštani gledaju i na moju veliku žalost slušaju, neki od onih gastarbajterskih kanala sa muzikom i SMS željama, pozdravima i čestitkama. U tom milozvučnom ambijentu dočekasmo mlađanog, veselog i neposrednog konobara, sa kojim sam verovatno čuvala ovce, ali se ne sećam.
„Đes’ taj telefon kupila, jooooj, ja kupio taki, nit’ koga zovem, nit’ mene ko zove, nit’ šaljem poruke, nit’ mogu potrefit' slovo. U velikom sam ti problemu. Ko izmisli taj tač skri, jadi ga snašli“
Niko njega i slične neće nagnati da počne da koristi w, q, ch i sh.
Prihvati se ti motigue zemljache, mani se tehnique.