joe satriani - until we say goodbye live in san francisco

Slalom ulicom Vojvode Stepe

Nije mi jasno zašto se još uvek, sa ovih svojih dovoljno godina, nisam preselila u Beograd. Gotovo sam sigurna da je Beograd moj astrološki blizanac, a i verovatno su mu se neptun i pluton negde pozitivno ukrstili sa mojom venerom i merkurom, pa se na njegovim ulicama družim sa đavolom, a nijedna tikva koju smo zajedno posadili još uvek mi se o glavu nije obila.

Putujući nadasve inspirativnom ulicom Vojvode Stepe u Beogradu, gde bi šetajući verovatno izgubila svih sedam života, razmišljam o gradovima i prevoznim sredstvima koja najbolje odgovaraju ritmu njihovih ulica. Ritam ulice Vojvode Stepe je neki ciganski beat box jungle stajl, uz pomoć koga elegantno, a opet silovito, izbegavaš tramvaje, agresivne pešake, parkirana dostavna, taksi i ostala vozila, a bogami i ona koja predstavljaju prevozno sredstvo, a liče na zadnji točak motocikla prikačen na kokošinjac. Na sve strane parangali sa udicama svih veličina, a ti ne znaš da li pre da gledaš u živopisna prikazanja raznih ljudskih kreatura ili da se čuvaš upada razjarenih pešaka koji izgledaju kao da duboko veruju da je pešački prelaz mesto na koje, ukoliko kročiš nogom, ista će ti otpasti.

Učestvovanje u igri „Ruski rulet ulice Vojvode Stepe“, je nužno i neizbežno ukoliko želite da kroz nju stignete na mesto na koje ste se vozeći svoj automobil toga dana uputili.  

Razmišljam kako bi mi koristilo da svako jutro na putu ka poslu, umesto dosadnim i predvidivim Subotičkim bulevarom u Novom Sadu, na posao dođem ulicom Vojvode Stepe. Da tako nabrijana (po ko zna koji put hvala braći Hrvatima na odgovarajućem izrazu) ujutro uletim u kancelariju, dok mi igla kojom mi je adrenalinska injekcija ubrizgana u krvotok još uvek viri iz vene, poslovni dan bi mi protekao savršeno. Oduvala bih sve one iz kategorije „kamioni avioni pun sam para, ali kad vaše usluge treba da platim i mišija rupa mi je prevelika“, kao i one „nemojte Vi koji se niste rodili ni za vreme Tita, mene da učite vašem, a ni mom poslu, jer ja sam metuzalem iz doba komunizma, koji je ušao u poslovne vode još dok je mala Mirjana Marković sanjala svoj san koji nam je kasnije svima doneo blagostanje“ .

Zaključila sam da ako želim u ovoj našoj sređenoj i uređenoj zemlji da preživim radni dan, prolazak kroz ulicu Vojvode Stepe mi je neophodan.

U mislima sam se vratila par godina unazad i konačno shvatila zašto nisam ostala u Engleskoj ili Nemačkoj, već sam se vratila i dala svoj skromni doprinos smanjenju procenta izliva mozgova iz zemlje nam Srbije. Svojevremeno sam ceo Dizeldorf, poznat po sintagmi, „Gde god pođeš – bicklom stigneš“ i to bezbedno, istražila vozeći to višestruko korisno ekološko prevozno sredstvo. Biciklističke staze, biciklistički semafori, nasmejane bakice na rolerima, parking mesta za bicikle, jednostavno raj za ljubitelje međunožnih gurala (opet hvala braći Hrvatima na adekvatnom izrazu).

U Londonu sam kao prevozno sredstvo koristila isključivo metro, čak sam metroom išla i na mesta do kojih bih laganom šetnjom pre stigla nego do perona na kome nas ljubazno upozoravaju da postoji mogućnost da upadnemo u jendek pre nego što voz stigne u stanicu.

Nećemo mi još u Evropu. Kome je do udisanja svežeg vazduha i rekreacije na putu do posla, kome je do prostrane biciklističke staze, brzog, efikasnog i sigurnog prevoza. Ko još želi nasmejan i rasterećen da započne radni dan?

Mogu ja pobeći iz Vojvode Stepe, ali ga iz sebe neću i ne mogu isterati.  

Kaput za pušenje

Samo da prijavim novoustanovljenu kategoriju zimskog kaputa - Kaput za pušenje. Nažalost nije ono što ste prvo pomislili, mada su se kreatori ovog Zakona o zaštiti stanovništva od duvanskog dima (u daljem tekstu: Dušmani) svojski potrudili da se osećam kao da sam ga ispušila kao nikad do sada.

Gledam pre par večeri emisiju pod nazivom "Da li su ugrožena prava onih koji su do juče ugrožavali prava drugih?". Tema je prilično zanimljivo razrađena i pokupih tu i par korisnih kontraargumenata za buduće rasprave sa tvrdoglavim pro-Dušmanski orjentisanim individuama. Šamarali su se nekim naučnim, navodno dokazanim i navodno nedokazanim tezama, od kojih mi se mnogo svidela ona da su pušači inteligentniji i zabavniji od nepušača, kao i ona da je bolje zapaliti cigaretu pre seksa, jer deluje stimulativno, nasuprot uvreženom mišljenju da je cigareta najslađa posle seksa. Ne vidim razlog zašto se nebismo stimulisali i pre i posle, kao i za vreme, ali tu temu nisu dotakli.

Eto, umrla bih sa svešću da nikada nisam ugrozila prava drugog ljudskog bića. Još malo pa će nam zabraniti da pušimo u parku da slučajno ne ugrozimo prava veverica da udišu svež vazduh i proglasiće nas zlostavljačima životinja koje takođe spadaju u kategoriju pasivnih pušača. E onda smo ga tek ugasili. Sjajna ideja nekim besposlenim mediokritetima da pokrenu kampanju protiv zlostavljanja veverica duvanskim dimom. Sigurno će im biti poklonjena skupa televizijska minutaža, imaće svoj trenutak slave i palamuđenja i najmanje mesec dana se neće skidati sa malih ekrana.

Crno nam se piše. Ima da nas bombarduju srceparajućim fotografijama duvanskim dimom ugroženih srpskih rođaka Diznijevih junaka Čipa i Dejla i da se vrte mesecima po medijima, kao ono nesrećno kuče sa identitetom. Nisam u toku, da li je neko na kraju usvojio kerušu Milu?

Ako građanska inicijativa bude dovoljno udavna, Dušmani nam uvode amandman po kome će spisak mesta na kojima ne smemo da pušimo biti proširen:

Briše se: "Zatvoreni javni prostor" a dodaje "otvoreni i zatvoreni javni i tajni prostor". Tako da, ako vas komšija uhvati i prijavi pušenje na terasi i duvanje u pravcu njegovog sterilnog stana, a u ćošku koji je van vidokruga vaše žene, novčana kazna će biti blag udarac u odnosu na uskraćivanje istog u bračnom krevetu.

Gledam u ovaj moj kaput za pušenje i razmišljam, nisam ga ovoliko puta skinula i obukla otkad sam ga kupila, koliko za poslednje dve nedelje. Nisam ni sa kolegama pušačima toliko pričala poslednjih nekoliko godina. U duhu profesionalne deformacije smislih u trenutku i slogan. Zakon o ZSODD - Spaja ljude s ljudima i ljude s kaputima.

U jeku inspiracije, osetih nedostatak nikotina, te zgrabih svoj ljubljeni kaput za pušenje.

Izađemo on i ja na terasu, pada kiša, psujem Dušmane, sva sreća pa je terasa natkrivena. Bacivši pogled na krov zgrade preko puta po prvi put od uvođenja zakona, osetila sam se superiornom i privilegovanom. Desetak zaposlenih ispod dva kišobrana, duvaju jedni drugima za vrat i još poneki deo tela, u zavisnosti od visine najbližeg kolege na koga se naslanjaju. Jadnog li prizora. Osećala sam se kao na plaži za bogatune iz one epizode Alana Forda, gledajući ove preko puta na plaži za siromahe kako se gurkaju i čežnjivo me gledaju, a mene sve sramota, pa sklanjam pogled.

Ma glavu gore, i od goreg ima gore.

Ispušili

Upravo uđoh u kancelariju sa terase na kojoj nam je ljubazno rukovodstvo Sajma odobrilo jednu poziciju, koja mora biti obeležena u skladu sa zakonom i gde mi, "šačica" pušača, možemo da robujemo svojim bolesnim navikama. Sreća naša pa nas je neko pogledao odozgo i poslao nam sunčane dane bez vetra, te nam pušenje ovih dana predstvlja pravo uživanje. Uskoro ćemo taj osećaj zameniti osećajem pušenja u bolidu pokojnog Aertona Sene i to bez krova, a to, ako uopšte pod naletima vetra i uspemo da zapalimo po jednu. Stižu nam dani cvokotanja, ali pročitah pre neki dan članak o penzionisanom zaposleniku NASA-e, koji odgovorno tvrdi da se sagorevanje kalorija, verovali ili ne, ne događa pod uticajem toplote, već upravo dok se smrzavamo, dakle, docvokotaću ove zime do manekenske linije. Eto i jedne lepe i korisne stvari koju je primena ovog zakona iznedrila.
Pod uticajem ovog nadasve korisnog zakona sam počela svako jutro i da ustajem pola sata ranije, kako bih skuvala kafu i u sedećem položaju popušila par cigareta, a možda i pogledala nešto zanimljivo na televiziji. Upravo to se i desilo. Prebacim jutros na VH1 i posle zastrašujuće grotesknog prikaza onog bespolnog i aseksualnog bića poznatijeg kao Lejdi Gaga, kreće spot koji počinje skidanjem nekih privlačnih tela...uf  pomislih...leglo mi je kao šamar budali. Naziv pesme obećava: All the Lovers, izvođač Kylie Minogue. Daj nešto slatko da odgledam, kad već ne pijem slatku kafu.
Lepo se razvijaju događaji, svi se skidaju, ljube se, muško- ženski parovi, muško- muški, žensko -ženski, kreću svi polako na gomilu, United Colors of Benetton, svega ima, crnaca, kineza, indijanaca...divota... i naravno seksipilna Kajli sa mnoštvom ruku na svom obnaženom telu. Eksplicitnog li spota, pomislih. Mašu, raduju se, uživaju...ja srkućem kaficu, uvlačim dimić...gomila sve veća i veća. Kajli u ravni sa devedesetsedmim spratom nebodera, Kajli u visini vrha nebodera, očekivah Spajdermena, ali ne. Pojavio se konj.
U tom trenutku sam se stvarno uplašila daljeg razvoja događaja i nisam smela dalje da gledam, a i bilo je vreme da krenem u nove radne pobede.
Back to reality...evo me u ćošku na terasi na sedmom spratu mog nebodera, ponosna na svoju novu funkciju Lica odgovornog za sprovođenje zakona,  potpuno obučena, čak ni konja na vidiku. Šta ću kad sam kobila, pa nisam slušala svoje roditelje koji su me na vreme upozoravali da je pušenje jedna ružna navika koje ću se teško otarasiti.

Što ste pušili, pušili ste

Danas je poslednji pušački dan u mojoj kancelariji i postoji realna opasnost od trovanja duvanskim dimom na kraju radnog vremena. Napušiću se za sve dane agonije koji dolaze. Već zamišljam sebe, u narednim mesecima kako izlazim iz zgrade i pušim šest cigareta odjednom, sva sreća pa odmah ulazim u kola, te se onesvešćujem u sedećem položaju. Pre mesec dana me dočekalo na stolu Obaveštenje o primeni Zakona o zaštiti stanovništva od duvanskog dima. Čitala sam i plakala. Ali ne toliko zato što od sutra neću moći da pušim, citiram: u svim javnim prostorijama kao i u prostoru koji se u smislu zakona , ne smatra zatvorenim javnim prostorom, a koji je funkcionalni deo prostora u kome se obavlja delatnost (restoran, predvorja, hodnici, stepenište, toaleti, liftovi, magacin, garaže, pomoćni objekti i službena vozila) idi bre, a baš sam mislila da pušim u liftu, a o službenom vozilu da ne govorim. Plakala sam jer sam svesna da nikada neće doneti Zakon o zaštiti stanovništva od ljudske gluposti, a ima nas dovoljan broj ugroženih. Bilo bi lepo kada bi glupim ljudima bilo zabranjeno da budu glupi u svim javnim prostorijama gde zaista vrše atak na mentalno zdravlje nas ugroženih. To što su oni glupi u svoja četiri zida, to je njihova stvar i sve dok mene ne ugrožavaju nemam ništa protiv. Mislim, ništa efikasno. Do sada sam uz cigaretu nekako i izlazila na kraj sa tim problemom, zapalim, kuliram i ne razmišljam. Sada zaista mislim da ovakav zakon povlači donošenje i ovog drugog. Nivo tolerancije će se značajno spustiti, usled nedostatka nasušnih nam cigareta. Elem, da ironija bude veća, osoba koju su odredili kao odgovornu za sprovođenje ovog diskriminišućeg zakona je, verovali ili ne, moja malenkost. To je verovatno neki psihološki igrokaz koji mi priređuju znajući da sam najstrastveniji pušač u kolektivu.
Nedavno je usvojen i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu. Ako sad naprasno država počne da primenjuje, ali stvarno da primenjuje taj zakon, nadrljali smo i mi i poslodavci.
Evo pogledah upravo svoju pepeljaru. Bilans 6 cigareta za 1522 karaktera bez razmaka. Bojim se da ako se nešto ne promeni u Zakonu o zaštiti od duvanskog dima, dobiću otkaz u skladu sa ovim o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu. Ima sve kolege da zlostavljam na dnevnoj osnovi, ukoliko ne dobijem očekivanu dozu nikotina za vreme trajanja radnog vremena.
Čuvajte se, stiže lice odgovorno za sprovođenje Zakona o zaštiti stanovništva od duvanskog dima!