No, No, No

Primećujem da je već dva dana Amy Winehouse predmet sprdnje i glavna tema čaršijskih raspredanja, viceva, doskočica i ostalih humorističkih formi, ali i inspiracija za ozbiljne mini psiho studije i filozofska viđenja njenog života, rada i samog skandala na Kalemegdanu.

Niti sam neki fan dotične, niti sam joj rod, niti me nešto vuklo da odem na taj koncert, bez obzira što smatram da su njene glasovne mogućnosti izuzetne i da je retko talentovana pevačica, ali ipak me neka tugica uhvatila kada sam videla snimak na kome pada sa zidića u sedećem položaju i baljezga nešto, dok veseli orkestar u pozadini daje sve od sebe da se sa bine tom prilikom začuje bar neka milozvučna melodija.

Kad se svojevremeno pojavio onaj klip sa pijanim Rusom koji jedva stoji na nogama pod zabrinjavajućim uglom i uleće u kadar pet puta sa „blatnom maskom“, bilo mi je mnogo smešno, a ovo, ovo mi nekako nije smešno. Oni koji su se, bar u okvirima svojih afiniteta, kapaciteta i mogućnosti, nekada „razvalili“ toliko da je na skali od 1 do Amy (koja uzmimo da predstavlja 100) razvaljivanje dostiglo 50 podeok, znaju kako to izgleda i koliko smo sposobni u tom trenutku da budemo svoji, ili nekome zanimljivi. Zamislite samo da u tom stanju treba da zavežete pertlu, a ne da otpevate nekoliko pesama na trideset pet stepeni u nekom tamo gradu i zemlji za koju ste trezni možda nekada i čuli.

Žena ima ozbiljan problem i nije jedina javna ličnost koja ima ozbiljan problem. Evidentno je da nije jedna od onih netalentovanih koje, meni još uvek neobjašnjivom magijom, uspevaju da budu slušane i gledane i što je najgore, uspevaju da unovče taj svoj zamišljeni talenat i muzičko umeće. Ne mogu ni da je posmatram kao ekstravagantnu umetnicu, jednu od onih koje, kada bi izašle samo da prdnu na stejdžu, masa bi to shvatila kao ekscentričnu tvorevinu njihovog brilijantnog nadahnuća i dočekala ih sa ovacijama.

Ne znam kako bih se osećala da odem na koncert mog omiljenog benda, a da doživim da ne odsviraju ni jedan ton i ne otpevaju ni jednu pesmu. Ne mogu ni da zamislim, jer koncerti mojih omiljenih bendova su nešto što sanjam danima pre, nešto što uzburka sva moja čula za vreme i nešto što me ispunjava emocijama i lepim uspomenama danima, a nekada i godinama posle. Zato ne znam kako bih reagovala i doživela ovaj koncert Amy Winehouse da sam otišla tamo u očekivanju onoga što bi pravi koncert istinskom fanu trebao da pruži. Definitivno, danas u Srbiji ne zavidim fanovima Amy Winehouse, ali isto tako mislim da ne treba da se ljute na nju, kao što se ja nisam ljutila na Peperse kada sam po onoj kiši jedva izašla iz njive nadomak Inđije i kada sam do toplog doma putovala šest sati. Dobro, ova dva koncerta baš ne mogu da se porede, jer, ako ništa, ovaj u kukuruzima je bio savršeno odsviran i otpevan, a to što su organizatori običnoj raji ceo spektakl marketinški uobličili kao koncert RHCP, a ne festival na kome učestvuje više bendova, pa su ljudi očekivali mnogo dužu svirku prožetu pokojim pozdravom na smešnom srpskom jeziku ili komplimentom na račun lepote naše zemlje, hrane i devojaka.

Sve je stvar organizacije i u Amy-nom slučaju, kao i u mnogim drugim slučajevima kada je publika nezadovoljna.

Pravo pitanje je: Kako su joj dozvolili da uopšte izađe na stejdž i „održi“ koncert?

Verovatno je organizatorima već unapred bila komplikovana i neisplativa činjenica da pri otkazivanju svirke moraju da vrate pare od prodatih karata, pa su odlučili da  je poture kakvu-takvu. I vuk sit i ovce na broju. A ovaca u publici koliko voliš. Ko ih šiša, oni kupili kartu, Amy se pojavila i zapevala, došao Moby, osvetlao obraz, pare se zaboravile i danas se pljuje samo po Amy.

Pa nije baš lepo. Bilo kako bilo.

They’d better try to make her go to rehab (again) as soon as possible.