Sezonska rasprodaja

Došla sam do fenomenalnog saznanja i požurila da dopunim svoju New Year's Resolution sa još jednom stavkom:

Bacam se na najstrožu dijetu i svodim liniju na konfekcijski broj S.

Prema nekim istraživanjima ono što sebi najčešće postavljamo kao cilj pri ulasku u novu, neotpakovanu, svežu i mirisnu godinu, jeste da ćemo se maksimalno truditi da manje jedemo i pijemo, a više vežbamo. Prema ispitanicima iz te ankete, razlog zašto žele da smršaju uglavnom je usko vezan za jačanje samopouzdanja i seksualni život, odnosno poboljšanje istog. Moj razlog je sasvim drugačiji i strogo je finansijske prirode. Verovatno mi u ostvarivanju ovog cilja ne bi pomogao ni Jozef Mengele, jer bi mi i na osnovnoj prirodnoj građi (bez atačmenta u vidu masnih naslaga i viška kože na stomaku kao posledice devetomesečnog širenja) pozavideo svaki bacač koplja ili kladiva, ali vredi pokušati, jer se fenomenalno otkriće odnosi na činjenicu da se u vreme rasprodaja, danas konačno i u Srbiji za ekstremno male pare možete obući od glave do pete, ali samo ukoliko uspete da se uvučete u komade garderobe sa oznakom XXS, XS ili S. Ono malo dostupne M garderobe uglavnom predstavlja stvari koje ne bih obukla ni da su džabe. Ne znam da li se normalni brojevi rasprodaju pre rasprodaje ili ja uvek zakasnim na to prvo grabljenje, ali i ove godine sam ostala kratkih rukava i to u bukvalnom smislu. Naravno da kao večiti optimista, nisam odustala od pokušaja da uđem u neke gornje i donje delove garderobe manjeg konfekcijskog broja, ali svaki se završavao tako što sam iz kabine izlazila kao iz veš mašine posle programa 95° sa predpranjem, spremna za putovanje u poplavom zahvaćena područja.

S obzirom da smo u ekonomskoj krizi, a sa odvratnošću prihvatamo sugestije da jeftine, moderne i kvalitetne stvari možemo kupiti na Najlon pijaci ili nedajbože u Second Hand-u, horde, uglavnom ženske populacije za vreme rasprodaje svakodnevno pustoše prodavnice, kao namirisana, isfenirana Army of  Orcs u pohodu na Minas Tirith. 

U vreme sezonske rasprodaje izlozi su neprepoznatljivi, izlepljeni natpisima na različitim jezicima koji označavaju rasprodaju, garderoba izgužvana i razbacana, prodavačice nervozne, a sapatnici (takozvani šoping partneri), koji služe kao nosači garderobe kroz radnju i kasnije kesa kroz grad, pretovareni i nestrpljivi. Uglavnom je uloga nosača dodeljena muškarcu koji je u nekoj vrsti simbioze sa ženskom osobom koja je krenula u grad naoružana punim novčanikom, svojim ili njegovim. Prepoznaćete ga po tupom pogledu i sresti natovarenog vešalicama kako čeka ispred kabine i viri kroz brdo garderobe sa nestrpljenjem očekujući bilo kakav znak da je misija pronalaženja odogovarajućih odevnih predmeta završena.

Ne znam na kojim granama rastu ove muške jedinke, ali mi je drago da u životu kroz taj rajski vrt nisam koračala. Nekako su mi ti servilni podanici kraljica rasprodaje simbol bezmudog muškarca čijeg se prisustva u svim životnim segmentima gnušam.

To su isti oni muškarci koji sa posvećenošću slušaju ženske priče o praktičnosti njihove torbe i višestrukoj nameni pregrada i džepića na istoj, koji mobilni telefon drže u futrolici, insistiraju da se izujete pre nego što uđete u njihov automobil, ne piju ni kap alkohola, a vrhunac opuštenosti im je da se kad stignu kući presvuku u trenerku i zavale u fotelju.

Takve ni na rasprodaji ne bih kupila. 

Domindžić

Danas u Merkatoru se umalo zabih u obnaženu žensku figuru i to sa kolicima punim nepotrebnih stvari, jer sam se tamo uputila iz čiste dosade. Na sebi je imala odevni predmet koji može da stane u šaku, mali džepić u tašni, koji se opere za dva, a osuši za pet minuta. Savršeno praktičan, a beskrajno erotičan.

Poznat je po zajedničkom imenitelju domindžić, a predstavlja besramno kratku suknju ili šorc i svakodnevno je prisutan na ulicama grada, bez obzira na godišnje doba, rasnu i etničku pripadnost, seksualnu orjentaciju, stanje duha i tela ili bračno stanje.

Nose ga različiti tipovi ljudi, od tinejdžerki, preko samosvesnih matorki, do slobodoumnih predstavnika oba pola. Uglavnom se koristi za otkrivanje, ali vrlo često i za skrivanje fizičkih atributa, te ih tako ribe sa savršenim dupetima koje po nekom nepisanom pravilu imaju prilično upadljivu facijalnu anomaliju, maksimalno koriste znajući da pogledi uvek ostaju u toj visini.

Kad smo već kod skrivanja, pored domindžića, veoma značajan efekat prilikom maskiranja u vrhunsku ribu predstavlja i ekstenzivno izlaganje prirodnim i veštačkim sunčevim zracima, kao i puštanje šiški do visine nozdrva, stavljanje veštačkih trepavica, sočiva u boji, da ne zalazim u temu plastične hirurgije, jer Rambo Amadeus je sve savršeno objasnio u svojoj numeri Plastik fantastik.

Činjenica da domindžić nose i pripadnice lepšeg pola sa viškom kilograma govori u prilog tome da se žene generalno u njemu osećaju nadmoćno i seksipilno. Ako ništa, bar privlače poglede i mame uzdahe onih pravih muškaraca, mentalnih mesoždera, štalskih tipova, ruralnih egzibicionista, viljuškarista, bagerista i njima sličnih.

U zapadnijim delovima severne zemljine hemisfere uglavnom se ne obraća pažnja na to ko je, zašto i u kojoj prilici obukao domindžić i sasvim je prirodno da se neko sa polugolim dupetom tare o tebe u diskoteci, javnom prevozu ili dok stojiš u redu na kasi. 

U onim manje opuštenim društvenim sredinama oblačenje domindžića još uvek predstavlja rizik, osim ako niste estradna umetnica, pa isti predstavlja tradicionalnu nošnju za scenski nastup.

Domindžić igra i glavnu ulogu u omiljenoj mi urbanoj legendi iz naših krajeva koja je jednako komična  i pijanom i treznom društvu i smeju joj se i oni koji su nekada bili u sličnoj situaciji ili znaju nekog ko se u sličnoj našao, a i oni za koje pretpostavljam da se slažu sa poukom ove priče.

Radnja se odigrava u pasivnim krajevima, a glavni akteri iznose svoje utiske o incidentu koji se dogodio prethodne vrele letnje noći na crnogorskom primorju. Za stolom su dva muškarca srednjih godina i jedan mudri starac od nekih  sedamdesetak, od malo reči, a pun dragocenog životnog iskustva.

Nemili događaj se odigrao oko 10 časova, kada je nekoliko mladića odvuklo oskudno odevenu (čitaj: u domindžiću) devojku iz kafića, odvezlo je van grada, silovalo i ostavilo tu u nedođiji da sama nađe svoj put nazad u civilizaciju i nastavi da uživa u ostatku letovanja.

Nakon što je za stolom eminentne kafane čiji su stalni gosti, ispričao ovu priču, jedan od ove dvojice mlađih izneo je svoj utisak:

„E vidiš kak’o je vrijeme došlo, a mi ’oćemo od turizma da živimo“

„A čija je đevojka, jadni joj i otac i majka?“ skoro zabrinuto upita drugi.

Starac, uvlačeći dim kroz požutele brkove i gotovo ne pomerajući usne, mudro zaključi:

„A ko joj je kriv, što je činjela u kafić?“

Verovatno mnogima u ovoj priči ništa nije smešno, već naprotiv, tužno, ali devojku možemo posmatrati kao Šekspirovski tragični gubitak, a pažnju usmeriti na činjenicu da joj se ništa loše ne bi dogodilo da je lepo sedela kod kuće, a ne da je to isto „činjela u kafić“.

Ne znam ni šta je ova danas u domindžiću „činjela u merkator“, ali sam sigurna da su se iza nje na kasi mnogi preznojali i poželeli da ponekad svrati u njihov kafić.

Praznično SMS-ovanje

Listajući ženske treš časopise po frizerskim i kozmetičkim salonima, primetila sam da na pitanje bez čega ne biste mogli da živite ni jedan dan, većina estradnih i multimedijalnih umetnika novije generacije odgovara isto: Bez mobilnog telefona. 

 

Verovatno bi na to pitanje i običan, prosečan građanin Srbije odgovorio isto, ali njega niko ništa ne pita, pa možemo samo da nagađamo. Nesporno je mobilni telefon korisna spravica i zaista ne mogu da se setim kako smo bez nje funkcionisali, ali ipak, postoji jedna veoma iritantna stvar vezana za njegovo korišćenje. 

Mrzim SMS-ovanje, pritom ne mislim na poruke „kasniću 5 minuta“, ili „kad kreneš ponesi mi to i to“, već one opširne koje zahtevaju još opširniju povratnu informaciju i obavezno na njih mora i da se odgovori. Zbog ovoga me možete nazvati kako god hoćete, ali me nazovite, nemojte mi slati poruke. Ukoliko sam vam na poruku odgovorila, znači da sam u tom trenutku veoma dokona, ili da ste vi na Madagaskaru, tj. u četvrtoj zoni telenorovog roming sistema, pa baš i nije rentabilno da vam na poruku odgovorim pozivom.

Stiže nam Nova godina i Božić, raj za "SMS-atore" i tone novih cirkularnih poruka sa poetskim sadržajem koje nam blokiraju mobilni telefon u periodu od 31.12. (23.30h)  do 7.1. (23.55h) . Ne mogu da preciziram godinu kada je ta pojava uzela maha, ali znam da je u poslednjih nekoliko sigurno ustanovljena kao običaj.

Ne znam kako ljudima nije palo na pamet da je ovo prvo slovo S u skraćenici SMS, od engleske reči short, što znači kratko, a u tim ekstenzivnim poetskim formama žele nam sve najbolje, da u zdravlju i veselju slavimo okupljeni oko ognjišta (iako većina nikada u životu nije ni videla ognjište) i uživamo u prijatnom i veselom društvu. Na žalost nemam sačuvanu ni jednu autentičnu poruku, pa mi valjda niko neće zameriti što ću delić njenog kreativnog sadržaja pokušati slobodno da interpretiram:

...Dok se pod badnjakom plamen vijori

u srcu nek' vatra ljubavi gori

i dok ždereš sarmu i meso suvo

što cele godine na tavanu si čuv'o,

zdravlje i sloga nek tvoj dom krase

vazda na trpezi bilo ti prase.

Nazdravlje nek su ti ovi dani 

Bogu hvala više nismo partizani...

Verujem da će uskoro nekome pasti na pamet da izda zbirku "Najlepši SMS-ovi u stihu za svaku priliku", za koju ćemo se hvatati u nedostatku inspiracije, tj. u slučajevima kada nam je neko mnogo važan, pa hoćemo da se potrudimo da sadržaj bude originalan i odgovarajući.

Jednako mi je teško i kad dobijem poruku "Hristos se rodi", pa još sa uzvičnikom i velikim slovima, valjda da dočara da nije samo obična konstatacija, već uzvik na koji mi je zaista mnogo glupo da odgovorim sa Vaistinu se rodi, pa eventualno još i da dodam, jer me mrzi da kuckam još jedan SMS: "E vidimo se večeras, ponesi onu domaću da se izujemo".

Paradoks je to što se ljudi koji pišu kilometarske SMS-ove obično na telefon javljaju sa „Reci!?“ i to onako besno i isfrustrirano sa velikom dozom nestrpljenja u glasu, kao da su upravo u sred pregovora za milionski posao sa multinacionalnom kompanijom, ili u procesu deaktiviranja bombe u punom obdaništu. Mislim da je logično da se u takvim situacijama ne javljaš na telefon ili da ga isključiš, pa da se u trenutku kada ti vreme dozvoli da razmeniš bar dve proširene rečenice, javiš toj osobi čiji si poziv propustio. Sa druge strane, osobe iz kategorije „Reci“, u slučajevima hitnosti, a kada vi niste dostupni, znaju da pozovu deset puta za redom i da se uvrede što niste bili tu baš u trenutku kada ste njima bili najpotebniji.

Ostaje mi da se nadam da će mi u Novogodišnjoj noći i za Božićnom trpezom telefon malo manje pištati, a onima što grickaju uvce od praseta da će ruke biti suviše masne za kuckanje poruka, ili da će preskočiti opciju „send to all“ i poruku poslati samo onima koji će joj se istinski obradovati.  

Optička iluzija života

Život i svet oko nas sastavljen je od niza različitih optičkih iluzija. Znate ono kad gledate u sliku i sve vam na početku izgleda zamućeno i nejasno, a onda odjednom vizija kao da sama iskoči odnekud i svaki sledeći put kad pogledate odmah je jasno vidite. Ma koliko se trudili da kasnije vidite nešto drugo i raskrinkate onu već ustanovljenu, shvatite da je to nemoguće. Slika stoji prkosno ispred vas i proces stvaranja ne možete da doživite iznova i drugačije. Možete samo da stvorite novu sliku iz potpuno nove optičke iluzije. Neki veoma brzo vide jasnu sliku, a neki gledaju u spoj tačkica, kružića i oblika minutima i satima i ne uspevaju da je dočaraju. Neki je ne stvore ni za ovaj jedan ceo dan koji nazivamo život. 

Sve optičke iluzije po sličnosti ili različitosti, zavisi kako ko posmatra, dele se na određeni broj grupa. Svaki sledeći put kada vidite neku optičku iluziju trebalo bi da odmah zaključite kojoj grupi pripada i lako je svrstate u već postojeću, kojoj po svojim karakteristikama i pripada.  

Evo na primer, kad god vidim Jelenu Karleušu znam da će iz nje da izađe krešteći kvazi falset sa efektima cijukanja, prožet efektom vrištanja kroz megafon, u prvoj polovini „pesme“, pa drugu polovinu nema potrebe ni da dočekujem. Ona pripada optičkoj iluziji „Pevačica“, jer kad gledate u sliku vidite je kako drži mikrofon sa bendom ili živopisnom turbo scenografijom u pozadini, ali kad je povežete sa pređašnjim iskustvom i sa slikom koja vam se ukazala u prošlosti, znate šta da očekujete i sigurni ste da nećete čuti pevanje.

Što više životnog iskustva imate, to su ređa pojavljivanja novih i nepoznatih optičkih iluzija i malo je novih izazova koji podstiču moždane ćelije na otkrivanje nekakve slike, a još ređe dobre slike. Sa druge strane, neretko se dešava da stvorite neku svoju sliku koju ste želeli i zamislili u glavi pa se sve to projektovalo na stvarnost i navelo vas na pogrešne zaključke. U trenutku kada počinjete da shvatate da je slika u vašoj glavi potpuno suprotna realnoj situaciji, nastaje dilema da li da nastavite da uživate u kreaciji sopstvenog uma, ili da razbijete iluziju, i raspršite sve svoje snove i nadanja vezana za sliku u kojoj ste određeno vreme uživali. Neko to radi tendenciozno, pa ceo život provede plivajući u sopstvenoj imaginaciji, ubeđujući sebe konstantno da je to baš to jezero u kome se osećaju kao riba u vodi. Svima koji gledaju sa strane sve izgleda idealno, ali te osobe uglavnom pate od žestokog oblika takozvane blamofobije i najvažnije im je šta će reći tašta, svastika, šogor, komšija, Pera, Đoka i naravno kasirka u najbližoj prodavnici. Postoje i oni koji u svojoj uvek vide tuđu sliku kojoj se potajno dive, ali ne žele to da priznaju niti pokažu, ni sebi, a naročito ne drugima. To su oni koji nemaju petlju da pokušaju da stvore svoju sliku, a petlja podrazumeva samo malo odvažnosti i onog drugog (neukusno bi bilo da sada nazovem pravim imenom te važne delove muškog reproduktivnog sistema). Te individue impresije o tuđoj slici obično podele sa sobom ili bližnjima, a neretko i sa širokim narodnim masama:

Ja mogu da imam i bolju sliku od te samo nemam vremena, uslova, sreće, Bog me ne voli, horoskop mi je katastrofalan, nisam nikome titrala/titrao gore nepomenute, ali u zagradama definisane, i slično. Uvek postoji bezbroj razloga i izgovora, a nikada priznanje da je ta tuđa slika dobra, niti pohvala za trud koji je u stvaranje te tuđe slike uložen.

Retki su trenuci kada dve ili više osoba koje u nekoliko istih optičkih iluzija vide istu sliku, a da su im se pritom u životu i putevi ukrstili i zato je veoma važno da te osobe shvate da će im zajednički trenuci uvek predstavljati vredne uspomene i da iz tog razloga treba da se trude da ih što više imaju.

Kod tog definisanja i stvaranja sopstvene slike česta pojava, pored blamofobije je i strah od greške, obaveza, rizika i drugih stresonosnih faktora, te se mnogi rukovode tezom da je bolje ništa ne raditi, jer tako se ne može ni pogrešiti.

Ipak, koliko god sopstvenih ili tuđih lepih i realnih slika ili iluzija imali ili priželjkivali, sigurna sam da kada bi ih oduvao neki kosmički vetar, svi bismo mi trčali samo za svojima.   

Kažu da kada umiremo, slike iz života nam se brzo smenjuju pred očima, tako da šta nam je drugo činiti, nego da se potrudimo da kada dođe taj trenutak, imamo što više slika da pregledamo.