Pusti snovi o hibernaciji

Ej šta radiš?

Evo intenzivno mrzim sneg.

I ni najmanje me zbog toga ne grize savest, jer je količina i učestalost snežnih padavina direktno srazmerna dubini moje zimske depresije.

Počela je agonija izazvana rastom snežnog pokrivača, koja budi u meni želju da se u sledećem životu rodim kao medved kako bih prespavala celu zimu i dobrovoljno propustila uživanje u svim njenim čarima.

Čak me ne grize savest ni kada moja ćerka ujutro skače, raduje se i pevuši ode snegu, a ja sa cigaretom u jednoj ruci i čistilicom za sneg u drugoj, besno mlatim po nedužnom automobilu, nervozno šutiram gomile snega, otresam kaput i psujem, u sebi naravno. Čini mi se da bi mi ujutro lakše palo čišćenje tri wc šolje i dva čučavca u toaletu na Željezničkoj stanici u Baru.

Iako je veliki deo mog bića ostao infantilan, sneg je jedna od pojava koje su od detinjstva do danas potpuno promenile svoju ulogu, te se od neizmerne radosti, osećanje koje me za njega vezuje pretvorilo u svakodnevni izvor frustracije.

Ne mogu da se odlučim u kom obliku ga više volim: kad se sve zaledi, pa on padne i napravi onaj fini, suptilni pokrivač koji je dušu dao za lomljenje ekstremiteta, ili kad se topi, pa ceo grad pretvori u prljavu bezobličnu baruštinu u kojoj se svi danima brčkamo. Svakako, u oba slučaja, za negativne emocije koje prema njemu ispoljavam presudan je faktor iznenađenja, jer nikada ne znam šta me čeka na sledećem koraku, da li ću da poletim ili ću da propadnem do kolena jer sam pogrešno ocenila dubinu naizgled bezopasne blatnjave barice.

Poučena prošlogodišnjim živopisnim iskustvom vožnje sa letnjim gumama i bez zimske opreme, još pre mesec dana sam vozilo natovarila sledećim neophodnim asesoarima: sve četiri zimske gume, ultrasupersonična multifunkcionalna čistilica sa pokretnim zglobom, sredstva za odleđivanje i sprečavanje  zamrzavanja brave, rezervne fensi cipelice (za kancelariju), gumene čizme, kišobran i CD Mitra Mirića koji u najtežim trenucima služi kao podsetnik da ipak postoje i gore elementarne nepogode od snega. A da i lanci, koji pored svoje bazične namene služe i za slučaj da se ukaže potreba da usput zadavim persone koje mi dodatno igraju po živcima. U tu grupu spadaju oni koji očiste samo mali deo šoferšajbne veličine dva oka pa onda čkilje i bauljaju po putu igrajući se ruskog ruleta naročito pri vožnji u rikverc, zatim oni koji naglo koče na svaki nagoveštaj zastoja saobraćaja na pedeset metara ispred njih i na kraju, ali ne i najmanje iritantni, pešaci latentne samoubice koje izleću na put tako naglo da mi pri kočenju ni 6 abs-ova ne bi pomoglo.

Pored ovih saobraćajnih igrarija i zimska moda me ispunjava beskarajnim divljenjem.

Već pred samo obuvanje udobnih, neženstvenih vodonepropusnih čizama, (nisam od onih što balansiraju na štiklicama zarad održavanja imidža seksi ribetine po svaku cenu), obuzme me nervoza i poželim da izmislim neku bolest koja bi bila dovoljno uverljiv razlog moje sprečenosti da napustim svoj topli dom.

Ipak, moram da priznam da postoje i pozitivne strane života i rada pri niskim temperaturama.

Ako ništa, više ne moram da gledam u raznorazne oblike obnaženih prstiju na nogama koji prkosno vire iz oskudnih sandalica. Ovaj moj hobi posmatranja nožnih prstiju  (Toespotting) direktno je prouzrokovan pojavom koju sam letos detektovala, a to je, za mene potpuno neobjašnjiv trend kupovine sandala za broj do dva manjih, kako bi sveže manikirani nokti zabrinjavajuće dužine što bolje grebali po asfaltu. Pitam se da li se zimi ispod zatvorene obuće kriju negovani nokti, ili se ta praksa redovnog odlaska kod pedikira nepravedno zapostavlja. Takođe sam primetila i da je najpopularniji stil lakiranja noktiju svakako French Maniquire (od milošte zvani Frenč) što na francuskom znači "crno mi je ispod noktiju, ali kad zakrečim sa belim, ne vidi se". Za one koji bi mi eventualno zamerili zbog ovog slobodnog prevoda francuskog termina, napominjem da ga i sama često koristim iz očiglednih praktičnih razloga.

Priznajem da bih se snegu besramno radovala da sam negde na planini u udobnoj i toploj kolibici, da ležim obnažena pored kamina i kroz prozor sanjivo posmatram snegom natovarene grane četinara; ili, da ne vozim kola, ne moram ujutro na posao, da me mama presvuče kad se pokvasim, opere blatnjavu garderobu i istu ispegla, da imam 6 godina i ne znam ko su Ratko Mladić, Štefan File, Serž Bramerc, Dejan Šoškić, Saša Popović ili Ekrem Jevrić.

Na žalost nisam više dete, a nisam ni medved ni veverica, već homo sapiens sa veoma osetljivim receptorima i niskim stepenom tolerancije na ljudsku glupost i primitivizam, a i ovi vremenski uslovi svakako ne pomažu da toleranciju podignem na viši nivo.

Ah taj divni sneg. Zašto su me pustili da odrastem?

Urbano poselo

U životu svako, po nekoj logici stvari, u određenim godinama ulazi u fazu koja podrazumeva samo konstruktivne izlaske. U zavisnosti od muzičkih i društvenih afiniteta, ali i zdravstvenog stanja duha i tela, mesto za izlazak može biti klub, restoran ili kafana, a najčešće je topli dom vaših prijatelja, gde možete na miru da umrtvite posledice napornog dana, nedelje, meseca ili godine, u zavisnosti koliko često upražnjavate taj vid opuštanja, a da ne razmišljate da li ste rekli ili uradili nešto neprimereno godinama, bračnom ili profesionalnom statusu, obrazovanju i slično. Nema više onih besciljnih i neorgnizovanih izlazaka, pivo ispred dragstora, jer i život neminovno postaje organizovan, slobodno vreme ograničeno, a ustajanje ranom zorom neizbežno.

The Day After je uglavnom problem i malo je onih koji mogu da ignorišu ometajuće aktivnosti u periodu od pet do osam ujutro, u vidu uskakanja veselih i razbuđenih potomaka u krevet, zatrpavanja raznoraznim igračkama i konstantnim ponavljanjem rečenica kojima nas obaveštavaju o svojim dnevnim planovima i postavljaju pitanja o mogućnosti realizacije istih. Odgovori tipa: da...ne... mhm...kasnije....idi igraj se... i slično, apsolutno nisu zadovoljavajući. Neki prijatelji mojih prijatelja, a samim tim i moji poznanici,  imali su običaj da detetu stave flašicu, pelenu i sve ostale neophodne rekvizite u krevetac, na dohvat ruke i guze i zatvore se u audiovizuelno izolovanu sobu i spavaju do podne, tvrdeći da je to najbolji način da svoje dete naviknete na samostalnost od prvih meseci života. Kad vi zaspite sa flašom, detetu ostavite flašicu.

Neki roditelji imaju tu sreću da se dete onesvesti  po dolasku u njihov krevet, od alkoholnih i ostalih isparenja, te mogu da budu sigurni da su od mamurnog dana ukrali još bar sat vremena. Dešavaju se i situacije kada nakon burnog noćnog izlaska iz koga ste se vratili u osam sati ujutro, u deset treba da budete na određenom događaju na kome je vaše prisustvo obavezno, čili i orni za celodnevno bdenje, a glava vam je kao televizor i to sa lošim programom. To su dani kada testirate svoju toleranciju, rastegljivost živaca i sposobnost održavanja facijalne ekspresije poznatije kao osmeh, dok vam je u glavi sabor trubača, a u ustima ukus pepeljare iz kluba književnika (iz vremena dok je tamo pušenje bilo dozvoljeno). Stanje koje se može nazvati "moždani udar u najavi": znojite se kao James Brown, pasivno učestvujete u razgovoru i sanjate bilo koji vid horizontalnog opružanja sa lavorom na dohvat glave, jer ruku ne možete da pomerite.

Što se tiče konstruktivnih izlazaka, trudim se da ih sebi priuštim što češće, te sam tako pre izvesnog vremena bila na koncertu u Beogradu sa prijateljicom, gde smo kasnije nekom društvu prepustili organizaciju daljeg provoda u glavnom nam gradu.

Nakon što mi je gitarski zvuk podigao nivo serotonina u organizmu, a pivo i rakija energetski naboj, otisnula sam se u noćni život, bez grama mozga, ali sa značajnim brojem promila nedozvoljenih supstanci u krvotoku. Došli smo u elitni klub gde "obična raja" nema pristup, a na ulazu mlataraju sa spiskom i svađaju se sa velikim brojem prisutnih očajnika koji pokušavaju na bilo koji način da uđu i stope se sa hipnotisanom gomilom. Ženama koje nisu na spisku još i uspeva, verovatno obećavanjem ranojutarnjeg brzinskog snošaja, ili nešto slično, a muškarci su zaista u krajnje nezavidnom položaju. Ako ste muškarac sa željom da izađete na moderno i popularno mesto u Beogradu, nužno je da budete ili "(kvazi) selebriti" ili puni keša i uticajni.

S obzirom da smo bili na spisku, odnosno selebritiz +2, uđosmo i napokon se dočepah toaleta koji mi je, moram da priznam, to veče bio najzanimljiviji kutak u celom klubu.

Uzimajući u obzir činjenicu da sam znala da se neću naslušati muzike, niti nagledati zanimljivih ljudi, okrenula sam u svojoj glavi omiljenu ploču i zamišljala da sam na tonskoj probi mladih nada grandž muzike na nekoj američkoj "zaječarskoj gitarijadi" u Sijetlu.

Pet sati na tom mestu, prošlo mi je kao deset minuta u realnom životu i nakon jednog teturajućeg povratka iz toaleta, ugledala sam mušku individuu koja je prišla mojoj prijateljici i maltretirala je neobaveznim ćaskanjem. Moje pojavljivanje je vidno poremetilo planove dotičnog mladića, ali ga nije omelo u nastojanju da do kraja isprati svoj plan, te se i meni kurtoazno obratio, po sistemu budi dobar sa drugaricom, pa možda i uletiš. Nakon uobičajnog:  ko si, gde si, šta si, usledilo je: koliko imaš godina...aaaaa TRIDESETPET, nemoguće? Bla bla bla...a iz Novog Sada...a gde spavate?...kod tvog muža?...ti si UDATA? A kako tvoj muž ovde, a ti tamo? Pa šta radiš ovde u sitne sate kad si udata?

Beng, tras, svuš...otreznila sam se u sekundi. Ovo antologijsko pitanje me je nateralo da se zabrinem za psihičko zdravlje mladih u nas.

Trebali su onda da postave znak na ulazu: Zabranjeno za udate žene preko 30 godina, a za nas koje možemo da prođemo kao mlađe i po čijem se izrazito opuštenom obliku ponašanja nikada ne bi zaključilo da spadamo u tu kategoriju, treba da uvedu i poseban test koji bi nas odmah na ulazu eliminisao kao nepoželjnu grupaciju.  Nisam znala da ti "elitni" klubovi predstavljaju neki vid modernog posela gde u kolu igraju samo"available birds" pa ti se uhvati, a oni će da izaberu. Mi udate žene nikako nemamo pravo da se zabavljamo i ako smo kojim slučajem izašle, mora da smo u lovu na neko izvanbračno osveženje, što se još i smatra prihvatljivim, ili smo tu da bez realne potrebe budemo konkurencija ostalim ženkama, a missleading faktor muškom polu koji bi da nešto odvoji.

Eh, što nisam odmah rekla da imam dvadesetpet i da sam tu samo da bih uhvatila nekoliko požudnih pogleda, jer za ozbiljniju akciju nemam ni snage niti funkcionalnih moždanih ćelija, a i seksualna želja mi se ugasila pri ulasku i prijemu audio nadražaja koje je DJ emitovao kroz svoj gethotech sound.

Sutrašnjeg dana mi je mamurluk došao kao pesmica u odnosu na zabrinutost izazvanu izvrnutom životnom filozofijom mladih naraštaja, pripadnika generacije koja uživa u blagodetima noćnog života.

Očigledno nikada nisu slušali onu staru englesku narodnu "Girls Just Wanna Have Fun".  

Parking Gerila

Situacija sa nedovoljnim brojem parking mesta u gradu je više nego frustrirajuća i svima bi trebalo da bude jasno da, ukoliko zgrada ima 70 stanova i 15,5 pozicija za parkiranje i to samo ukoliko prostor racionalno iskoristimo, nije moguće da svi mi koji u njoj stanujemo uspemo svaki dan da svoj automobil parkiramo na komfornoj udaljenosti. Od mesta na kome sam se se uveče parkirala direktno zavisi i u koliko sati ujutro treba da ustanem, te ako je to u susednoj ulici ili dve ulice od moje, ustajem pola sata ranije, a u nepovoljnim meteorološkim uslovima na to dodajem još deset minuta. Naravno, razumljivo je i logično da mi svi želimo da se parkiramo ispred svoje zgrade, naročito ako smo se upravo vratili iz megamarketa i kupili zalihe hrane i higijenskih sredstava da preživimo dva građanska rata. Razumni ljudi se pomire sa činjenicom da iznenađenje treba da predstavlja prazno mesto, a ne nedostatak istog.

Moj komšiluk me neodoljivo podseća na Neighbourhood Watch Area, ali kad su u pitanju parking mesta. Dokone komšije imaju strateški sistem praćenja, koji se odvija u stilu: Kada sam loše sreće parkiram vozilo pored puta na za to nepredviđeno mesto, uđem u stan, sedim pored prozora, osluškujem i nestrpljivo očekujem zvuk otvaranja vrata (oni sa istančanim sluhom i na nižim spratovima čak detektuju i okretanje ključa), čekam u niskom startu sa ključevima u ruci dok ne čujem zvuk motora, ulećem u automobil i zatim parkiram na željeno mesto.Takozvana Džek Pot mesta su rezervisana za najupornije sa urođenim senzorima i viškom slobodnog vremena.

Stižem večeras ispred zgrade i ugledam prazno mesto, prvo pogledam levo pa desno, za slučaj da neki komšija presretač ne izleti pod točkove. Uverena da ne vreba nikakva opasnost, polako i nonšarlantno se uparkiram. S obzirom da u svojim kolima pušim (to dušmani nisu zakonski regulisali), otvoren mi je prozor te sa  neidentifikovane udaljenosti, sa prozora koji je u tom trenutku izvan mog vidokruga, čujem ženski glas za oktavu viši od primerenog:

Ne možete tu da se parkirate!

Lepo sam raspoložena, u post-PMS fazi, te ljubazno upitah: Izvinjavam se, da li meni govorite?

Da! Ne možete tu da se parkirate. Ja ceo dan hoću tu da se parkiram i sad ste vi došli i parkirali se. To je naše mesto.

Hmmm. Pomislih da mi je ona jedna rakija koju sam popila pola sata pre toga udarila na uši.

Očekivala bih objašnjenje tipa: Tu je pukla cev i dolaze radnici da je zamene pa mesto mora da bude slobodno, ili, dolazi dostavno vozilo sa lekovima za moju bolesnu tetku, ili čak, planiram da izvršim samoubistvo pa da vam ne ulubim karoseriju. Ovo poslednje računajući na humanost i komšijsku solidarnost. Ali ne. Dobro sam čula jer je isfrustrirana ženska kreacija izgovorila tu rečenicu nekoliko puta, kao da je uvežbavala ceo dan čekajući nečiji pokušaj da se parkira na „njihovo mesto“.

To mi je zazvučalo isto kao: E ne možete da uđete u lift na petom spratu jer ja ceo dan planiram da uđem na mom trećem i želim da se vozim u praznom liftu.

Elem, ja se zaista izvinjavam, ali ako možete u tom slučaju da mi pomognete da se nekako parkiram ispred svog stana na petom spratu, jer ceo život maštam o tome.

Kao odgovor sam dobila nekoliko povezanih „C“ i „ma nosi se u“, što bi Homer Simson rekao, something something. Dok sam izašla iz auta da vidim s kim sam imala čast da razmenim nekoliko reči u ovo sumorno veče, ona je već ušla u stan, verovatno da se maši bejzbol palice i fizički se obračuna sa mojim automobilom.

Nisam zaista čula gde treba da se nosim, ali ako ljubaznu komšinicu sretnem ovih dana u ulazu i prepoznam njen umilni glasić, pitaću je. Gde god me to poslala, iskreno se nadam da je blizu, pa da mogu i peške. 

Leglo bi nam k'o šaman budali

Gledam jutros prilog o nekom šamanu/iscelitelju/doktoru koji se bori protiv loših energija i oslobađa ljude, države i sva živa i neživa bića od sila zla koje su ušle u sve pore prirode i društva. Njegove moći su navodno neograničene. Vidi auru svakog čoveka, nepogrešiv je u dijagnostifikovanju i lečenju, druži se sa Putinom, ima kuću na Beverli Hilsu, milione na računima u bankama širom sveta, ali i milione zadovoljnih klijenata koji su ih napunili. To mu dođe kao neki He-Man srpskog porekla. Svetski, a naš. E taj nam je potreban i svakim danom sam u to sve ubeđenija.

Ovih dana me intenzivno boli treće oko (nadam se da mi šaman neće zameriti) pri praćenju aktivnosti iz virtuelnog života mojih fejsbuk prijatelja na čijim se profilima pojavljuju postovi sledećeg sadržaja:

Devojka se ubila kada je videla ovu sliku svoje keve na fejsu (152.610 people like this), Devojka se ubila kad je doživela ovo na svom venčanju (137.917 people like this), Hteo da se našali sa svojom devojkom ali ju je ubio (127.281 people like this).

Iz ovog malog uzorka može se naslutiti veoma zanimljiva statistička slika, a i izvući korisne pouke.

Reklo bi se da su od ukupnog broja ljudi čiji je život okončan suočavanjem sa nemilim vizuelnim doživljajem, velika većina devojke, kao i da je otprilike 600 hiljada ljudi zaista poremećeno, jer kako drugačije objasniti činjenicu da su ove stranice toliko „lajkovane“.

Koristan savet bi svakako bio da  nikako ne dozvolite svojoj kevi da otvori fejsbuk profil, kao i da se slučajno ne zabavljate sa mladićem koji ima smisla za humor i koji se trudi da vas u svakoj prilici razveseli.  

Apelujem na gore pomenutog šamana da nas što pre kolektivno ošamani. Da izbaci iz nas to zlo i lošu energiju koja nas tera da izrazimo pozitivne emocije u interakciji sa vestima o smrtnim slučajevima koji se dešavaju pod neobičnim okolnostima. U međuvremenu se pojavilo nekoliko novih stranica (otac, majka, sin, baba...svastika? video/videla nešto pa umro/umrla). Nadam se da je ta ista  devojka  koja je videla sliku svoje keve na fejsu i nečija svastika, pa molim one koji su lajkovali da mi potvrde moje nade, ipak, broj nastradalih bi u tom slučaju bio smanjen za jedan.

Ukoliko Gospodin Šaman uskoro ne aplicira svoje moći i nekolicina zlom nezahvaćenih jedinki će preći na tamnu stranu. Evo što vreme više odmiče sve me više interesuje kakva je to slika keve na fejsu koja je nesrećnu devojku naterala da sebi oduzme život. Da joj nije možda keva ukrala ideju za živopisnu scenografiju koju je ona nameravala da iskoristi za foto sešn (pored bojlera u kupatilu sa toalet papirom u ustima umesto jabuke)? Možda, keva u ljubavnom zagrljaju sa omiljenim junakom iz latinoameričke sapunice, ili keva u fan pitu na koncertu Dženana Lončarevića, za koji ona nije uspela da pronađe kartu?

Jednostavno mora da je fotografija zabeležila nešto od navedenog, jer ne mogu da zamislim gori samoubilački scenario.

Da bismo sprečili dalje širenje ove loše energije koja, kao što se iz priloženog vidi, najviše utiče na izumiranje moždanih ćelija, predlažem humanitarnu akciju za prikupljanje sredstava radi angažovanja Gospodina Šamana i molim sve ljude dobre volje da mi se pridruže i pruže svoju, isključivo novčanu podršku, jer na lepe oči ne reaguje.

Akciju bi mogli da započnemo podizanjem društvene svesti i organizovanjem javnih događaja zabavnog karaktera na kojima će se sredstva prikupljati, a od posećenosti tih događaja, ili kako bi naša istaknuta estradna umetnica Lepa Brena rekla, ivenata, direktno će zavisiti uspeh ove akcije. 

Zemljo Srbijo, ošamani se za bolju budućnost.